Читање

Станислав Винавер – Ратни другови

2012-01-31T17:06:00.000+01:00

Збиркапесама „Ратни другови“ употпуњује свеобухватност доживљаја Првог светског ратау српској литератури (занимљиву трилогију дела која се међусобно допуњују сачињавалаби уз „Живот човека на Балкану“ Станислава Кракова и „Црвене магле“ ДрагишеВасића).

Песме безриме, наизглед ближе приповедном него поетском обрасцу, лако се читају. У свакојод њих, а више их је од три десетине, опевана је по једна људска судбина која сеу току војевања преплела са Винаверовом. Узвишени примери пожртвовања и борби смењујусе са призорима ледене Албаније и зеленог јонског острва... Нестварно данас звучеживотни путеви српских студената са Сорбоне и других знаменитих универзитетатога времена, који су се враћали у отаџбину да би заузели своја места у строју.Наравно, та нестварност говори више о нашем жалосном времену, када ионакомногима није ни важно да буду названи Човеком.

Описсудњег часа, оплемењеног страдањима, најчешће је на крају ових песама. Нималоизненађујуће, у историји је исписано да је током Великог рата Србија изгубила40 одсто мушког становништва...

У појединимпесмама Винавер жацне своје јунаке, приказујући да су преозбиљно схватили себеи своју улогу у догађајима, па тако упућује ироничан поглед на неискусног младогкомандира који треба да предводе борце из Балканских ратова, или остарелогфељтонисту који прецењују своје дело... Тек у две-три песме његови ликови су ванбојишта, и након рата поново испуњавају негдашње животне циљеве, али у том животукоји се означава лакшим и лагоднијим остају без исказане смотрености и чврстине.

Више од70 година након првог издања, ова прећуткивана збирка поново је пред нама. Заоно време битна модерност песничког поступка, изгубила је на значају. Занимљивијије данас упечатљиви начин на који су догађаји опевани, приказујући рат безулепшавања и као силу с којом су се, не тако давно, преци морали изборити.Изнад свега, у овој збирки слави се жртва за слободу, и лична, и целог народа.

Каоилустрација, приложени су стихови из песме „потпуковник Тиосав Дринчић“. Каоусклик радости и жудње, осокољење неутешнима и трајно уверење у непобедивостврлине. Данас, захтевају и једно посебно позвање - да и њих и целу збирку сачувамо,и пренесемо онима који ће их бити достојни. Да буду надахнути и охрабрени за данекоји ће неумитно поново доћи.

Дај намБоже муниције, муниције

За нашепразне топове

Од какосмо постали, гладни смо муниције!

Самомуниције!

У њој смотако оскудни

Због тогаје и цела ова промена.

Данапунимо све батерије,

Свагротла,

Да урлајутопови и дан и ноћ

Да бљујуватру

Да никадне замукну у шенлуку

Да ихстално хранимо челиком.

Па дапешадија јури ношена својом лаком песмом

Ношеналаком песмом од пушака,

Уз тешкусрчану песму гвожђа,

Уз громкиблагослов хаубица, брђана и пољака –

Да серадује српска мајка

Да серадује српски народ

Да серадује свако српско срце

Тојслаткој веселој грмљавини.

Напомена

Књигу је 2005 и 2011 издао Жагор, а у електронској форми можете је пронаћи на следећим адресама:

Коља Мићевић - Осам Влашића француског симболизма

2011-11-04T17:47:00.001+01:00

Маларме
Верлен
Корбијер
Рембо
Лотреамон
Кро
Нуво
Лафорг

Коља Мићевић дарује нам, у славу поезије, 500 страница књиге сачињене од прозе и стихова. Исписао је биографске податке о осморици симболистичких песника, тумачио њихова дела, нашле су се ту и маштарије о њима. Како сам записује: „У овој књизи следим реку судбина (неколицине) песника и покушавам да уђем у „одаје тајне“, тј. што више у бит њихових стихова.“

У прочитавању (радо употребљаван глагол у књизи) животних прича песника, откривају се оне искрице посебности које указују како су промишљали свет. Увек у наговештајима, никада у разоткривањима, писано је и о њиховим емотивним животима. Овим поступком осветљени су ти чудновати ликови једног протеклог времена, и то баш нама који смо под свакодневним ударом обесплемењујућих садржаја.

Цитати, пренети из есеја и писама песника, резултат су исцрпног трагања и умешног избора. Тако, читамо да Лафорг сања о поезији која „није ништа друго до крајичци сањарије без наставка“. Исидор Дикас – Лотреамон даје кључ својих Малдорорових певања: „Опевао сам зло... у тој сублималној књижевности која опева очајање како би дотукла читаоца, и навела га да тражи доброту као лек“. У књизи је и сонет „Златни стихови“ Жерара де Нервала у коме – премда му не припада – овим стихом слути срж корена из којег је настао и путању развоја симболистичког покрета:
„И у мрачном бићу почива Бог скривен“

Тумачења су сасвим лична. Сме ли другачије поезија и да се тумачи!? Песме су често и на француском и у преводу, што омогућава једноставно препознавање рима и објашњење поетског поступка, као и скривених значења запретених у језику оригинала. Ова поређења откривају и мукотрпни преводилачки поступак којим стихове твори исти број слогова и стварају се риме речима сличне симболике. Навођењем сличности са српским песницима шири се тумачење и наше поезије.

Сасвим су убедљиве и промишљене, рекао бих проживљене, те стога дубоко личне маштарије које су нам у књизи подарене. Некада кратке, некада дуже цртице, исписане у прози или стиху, треба да наговесте смисао догађаја из живота песника. Други пут, то су покушаји да се кроз тајновито, најчешће астролошко, тумаче њихове личности и њихови стихови. Шта је све аутору овог дела дозвољено, и куда све успева да прошири значење поезије... Песнички поступак није само објаснио, већ и применио, па су се у књизи нашле и симболистичке песме које је сам написао! Као пример узорног поступка симболиста, у једној од њих императиви глагола постају аористи, као путоказ да се наслути оно што измиче...

Књига је ово разиграног духа, а где има Духа има и духовитости! Тако је пренета и анегдота о песнику Шарлу Кроу, творцу првог уређаја за снимање и репродуковање звука (палеофон), у којој се читаоцу открива прва реч која је имала част да буде њиме овековечена, али не и исписана у тексту који читате (одзвања ли она као песничка доскочица или одраз духа – и нашег – времена?).

У упознавању са јунацима овог дела постоји упоришна тачка, тачка на коју се цело дело ослања и опстаје: Коља истински воли свакога од песника о којима пише, њих ексцентрике, њих необичних карактера, али пре свега – њих ствараоце.

По теми неуобичајена за српску културу, ова књига појавила се у доба када је срамота признати да су за њено писање требале деценије, доба у коме није пристојно говорити о лирици, када чак ни престоничке библиотеке не откупљују књиге поезије... Да бисте је узели у руке, можда је потребно да Вам је битно неко од имена с насловне стране, да познајете француски толико да вас не исцрпљују понекад и непреведени стихови, да смете да дозволите себи препуштање чаролији искорака...

Баш као и тумачења о којима је писано, сам завршетак овог текста сасвим је личан: пристојност налаже да се на крају само захвалим аутору овог дела, али усуђујем се и да упитам – Коља, чиме смо заслужили ову књигу?

Фра Луис из Леона – Мисли и размишљања

2010-10-01T12:50:00.001+02:00

Током XVI века Филип II Хабзбург владао је Шпанијом и поносио се што над његовим краљевством „сунце никада не залази“. Осим по врхунцу моћи, тадашња шпанска држава остала је упамћена и по супротстављеним тековинама духа – с једне стране универзитетом у Саламанки, а с друге Светом инквизицијом. Животни пут Фра Луиса из Леона водио га је више пута до катедре у Саламанки, а након пада у немилост Инквизиције успео је да буде ослобођен оптужбе.

Књигу „Мисли и размишљања“ приредио је Хавијер Сан Хосе Лера као избор из прозних и поетских дела фра Луиса из Леона. У десетак тема груписано је 300 одељака који се најчешће не настављају један на други. Тежиште књиге је на ауторовом промишљању света – оног око човека, као и оног у њему. Поједине одељке као да је писао наш савременик, док у другим трага за трајно утемељеним, древним истинама. Одликује их згуснуто изражавање, а поједини увиди су такви да би одељак или два могли да послуже као окосница романескног дела. Циљ пута којим се креће мисао Фра Луиса је духовно узрастање. Богата и вредна су искуства са тог пута, исписана језиком који пре припада хришћанској древности него католичкој фразеологији.

У наставку ће бити размотрена само два од промишљања, јер разноликост интересовања представљених у овом избору захтева знатно већи простор за анализу.

Промишљања о свакодневици учине се архаичним након пет векова, али није тешко увидети да дотичу саму срж појава. Тако разматрање о моди до танчина приказује обрасце понашања оних којима праћење моде постаје водећа идеја. Да би у овоме успео, аутор заузима положај посматрача измештеног из света, који са једне непомичне тачке прати пролазност феномена. Када се одагна опсена, бива разоткривена гола страст, која шиба и предводи вољу.

(42) Ако ли се предају уживањима, читав им је живот ручак и ужина, и врт и наклапање, и дан је леп; и ако ли светкује, посао од страсти невероватна лудост и лудорија постаје, јер данас једна хаљина, а сутра друга, и свако весеље за себе; што данас чине сутра рашчињавају, и све што виде, пожеле. А лудост им још и даље иде, јер учитељице и изумитељке нових ствари и одеће постају, и из све снаге се упињу да на видело изнесу оно што никад виђено није било.

(43) И лудило нараста, и више им се не свиђа лепо и раскошно, већ само скупо и драгоцено, и тканина мора да дође не знам одакле, и брокат да буде најбољи, и јантар на рукавици и торбици, и чак на обући која мора да сија од злата, као врпце у коси, и плашт мора да буде са више веза од сукње, и све ново, и све модерно, и све сачињено јуче да би се обукло данас и одбацило сутра. И као дивљи коњи кад узде олабаве, што више јуре то као да без главе хитају, и као камен што пада што се више спушта то бржи бива, тако се и жеђ у њима појачава што више пију, и лудило и безумље почетак су новог већег, и што више троше више им се свиђа трошити.

Дубок је и следећи увид, који се наизглед описује негдашње васпитавање:

(246) Мајке, забринуте за добробит својих кћери, забрањују им да разговарају с неким другим женама, а не забрањују им стихове и песмице лаког садржаја који с њима разговарају сваког часа, и оне се од њих не чувају, него их чак уче и певају, те их песме привлаче и трајно убеђују, и уливајући им свој отров у груди, мало-помало их заразе и униште.

Иза ове сцене наилазимо на мисао да нас мењају нарочито они утицаји на чије деловање не обраћамо пажњу, јер их не препознајемо као битне. Заборављено је олако да речи које се чују, прочитају, а камо ли понове, преобликују свест.

Користећи ово разматрање направимо искорак од дела, и подсетимо се проблема замене ћирилице латиницом који данас постоји у српском језику. Књиге, писани и електронски медији, као и истакнути називи фирми, све чешће нису исписани на ћирилици. Чак и у центру престоног града из помодности, или подражавања, као шиљци копаља освајачких хорди ковитлају се вршци латиничних слова... Писање (чак и читање) на латиничном писму није безазлено, већ води нужном преображају, и сваког од нас појединачно, и нас свеукупно. Да бисмо постали други, треба прво да напустимо своје биће, да се обезличимо. То, заправо, прво значи нестанак нас који јесмо. Људско биће и по инстинкту и по божанској искри тежи да јесте. У тој борби за себе, пажња је прва брана којом се угроженост препознаје, а битно и мање битно раздвајају да би се истини погледало у очи.

На крају, вратимо се „Мислима и размишљањима“. Обзиром на период протекао од настанка списа фра Луиса из Леона до превода овог избора, није лако поверовати да ће у догледно време неко од његових целовитих дела бити објављено на српском језику. То нека буде додатни подстрек да се прочита ова кратка и надахњујућа књига.

Милан Кашанин – Погледи и мисли

2010-06-18T11:11:00.005+02:00

Есеји сакупљени у овој књизи настајали су од двадесетих до седамдесетих година ХХ века. Одликује их стилска уједначеност, увек су интригантни, никада сувопарни. По теми, везани су за сликарство, архитектуру и вајарство (прва целина), књижевност (друга), док се трећа целина састоји из цртица („мисли“) о уметности и уметницима. Описују дела домаћих и иностраних стваралаца у периоду од средњег до друге половине ХХ века.

Премда је у питању изузетно значајна личност српске културе, Кашанин није помињан у школском систему (важи ли то и даље?). Разлози су били политичке природе – био је близак пријатељ и управник музеја кнеза Павла, и на тој функцији остао је до краја другог светског рата. Тек недавно широка публика могла је на РТС-у да види ТВ емисију о његовом животу, толико садржајном да је имала више наставака.

У овом делу посебно се велича српска средњевековна прошлост – али не она коју налазимо у народној поезији, већ она високе културе, са фресака, из записа и палата средњовековних. Србија велелепног Раса подсећа га на Тоскану по уметничком замаху, прожету православном уметношћу, најдуховнијом познатом у историји света. Уметничка дела из тог раздобља имају негдашњу пуноћу само уколико се понови начин на који су некада била доживљавана - фреске, на пример, треба посматрати у цркви уз православно појање. Стару српску књижевност смо занемарили као и језик на коме је писана. Српскословенски је језик необичне мелодичности, и језик сакрални, у коме су сачуване наше речи за философске појмове чије позајмљенице данас користимо.

Приказане су и оне наше стране којих не бисмо смели да поносимо, па тако указује и на унижавања сопствене историје, а занимљиво је да је један од наведених примера – опијање пре битке на Марици, аутор препознао као заблуду коју је протурио Јиречек, а која је вероватно и данас у школским лекцијама. Истакнуте су и мањкавости нашег народа и његове елите као драма коју чине „мале могућности, а велике потребе и хтења“.

Актуелна су и запажања о животу Срба под „цивилизаторима“, Турском и Аустроугарском. Како нам каже аутор, истина је, могао је Србин да постане и турски велики везир, али – требало је прво да се потурчи, а затим да не ради на обнови српског, већ турског царства. И, заиста, могао је Србин да буде генерал у аустроугарској војсци, али борећи се против свог народа и против свих који су се борили за слободу народа српског.

Веран традиционалним вредностима, у Европи модерног доба аутор препознаје преобликовање (и) уметничких стремљења, превасходно подстакнуто масама приучених. С једне стране, требају таквом свету критичари, који му објашњавају дела, а с друге, појединци у таквом свету постају заинтересовани да и сами стварају. Чине то без потребних умећа, опонашајући писање, компоновање, сликање... То су дела „аматера“, и већ их је за ауторова живота било све више и више. Захваљујући интернету, данас она преовлађују у свим областима стваралаштва. Настала од било кога, било каквог садржаја, ничим спутана, јавно су доступна. Било би занимљиво ово даље истраживатити у савременом добу, можда почевши од књиге Ендрју Кина „Култ аматера – како данашњи интернет убија нашу културу“ (Andrew Keen „Cult of the Amateur – How today’s internet is killing our culture“)

Сусрет са овом књигом открива ставове већ одомаћене у српској култури, премда се то не би очекивало код аутора који је добар део живота био скрајнут. Тумачење ове чињенице можда би могло да буде на трагу Кавафијевог записа у коме се саветује да човек увек сведочи оно у шта верује, нарочито када не може то да оствари. Уколико се не нађе неко ко би могао да му помогне, лако може да се деси да ће глас ширити даље, све док се не нађе неко ко ће бити кадар да нешто учини. По свему судећи управо тако мисли које су требало да остану слабо познате рашириле су се, преко посвећеника и зналаца, да би прожеле нашу културу – оне о српској средњевековној књижевности, језику, вредновању писаца, песника, сликара...

Налик на високо образованог средњовековног племића, којима се толико дивио, Кашанин радо говори о својим знањима и погледима и у овој књизи казује нам да, поносни на своју традицију и ојачани њеним изучавањем, сами витешки и без страха треба да хрлимо пред изазове који нас очекују. Читајмо Кашанина!

Резолуција о Јасеновцу

2009-05-07T12:11:00.003+02:00

Док домаћи политичари покушавају да буду политички коректни чак и по питању места истребљења Срба, РАС успева да се након Њујорка и у Вашингтону обележава сећање на жртве логора смрти у Јасеновцу:

Градско веће Вашингтона је 5. маја 2009. Донело резолуцију којом се 22. април проглашава за Дан Јасеновца у Главном граду нације. Међународна српска организација – РАС је припремила предлог резолуције, а саму резолуцију је подржао Председавајући Градског већа. Резолуција је донета са циљем да Дан Јасеновца служи за образовање грађана Вашингтона о истребљењу које је спроведено у том логору смрти током Другог светског рата.

”Овом резолуцијом се показује да грађани главног града Америке, у коме се налази централни Музеј Холокауста, одају пошту невиним жртвама усташког режима, да њихове муке и смрт неће бити заборављене, умањене и ревидиране, и да ће се одржати сећање и на починиоце тих злочина да би се сваки покушај понављања таквих страхота одмах препознао и спречио.” – рекао је Вишеслав Симић, директор РАС-а.

Скенирана резолуција налази се на сајту РАС-а, а љубазношћу г. Вишеслава Симића ево текста резолуције на српском језику:

Градско веће Области Колумбија

Резолуција у сврху одавања признања и поште мучеништву и јунаштву заточеницима логора смрти Јасеновац, Јеврејима, Ромима и Србима, који су се 22. априла 1945. побунили и покушали да избегну потпуну планирану ликвидацију логораша од стране хрватских нациста, усташа.

Обзиром да је Јасеновац био највећи концентрациони логор за истребљење у такозваној Независној држави Хрватској током Другог светског рата, и да је био логор у којем су чак и немачки нацисти доживљавали шок због суровости и неизмерности истребљења људских бића у њему – људских бића која нису задовољавала услове прописане Законом о националној и верској чистоћи те стравичне марионетске државе;

Обзиром да су од усташа истребљени готово сви припадници јеврејског и ромског народа, и више од трећине српског, који су се затекли у границама нацистичке Хрватске (Центар Симон Визентал је проценио жртве на 30,000 Јевреја, 28,000 Рома и више од 600,000 Срба), и узимајући у обзир да је управо у Јасеновцу извршен покољ највећег броја тих жртава на најужаснији и најнељудскији начин;

Обзиром да је Независна држава Хрватска била једина земља у Другом светском рату која је имала посебан концентрациони логор за децу, у старом дворцу грофова Ердедија у Јастребарском, и да је само у Јасеновцу од усташа побијено 19,544-воро деце, припадника непожељних националних и верских мањина, а чији је идентитет касније документован;

Обзиром да је концентрациони логор смрти Јасеновац у своје жице примио прве Јевреје, Роме и Србе већ 21. Августа 1941, и да је сво време рата у Европи наставио да усмрћује те народе, све док се неколико стотина последњих преживелих мушкараца није побунило и покушало да побегне 22. априла 1945, и да је Југословенска армија ушла у празан и мукао логор 2. маја 1945, затекавши само усташе стражаре у њему;

Обзиром да нам храброст и жртва логораша и данас служе као вредан наук да, иако је само мало више од 100 логораша доживело слободу и могућност да сведочи о зверствима хрватске власти, и да нас њихова побуна и инстиктивна борба за опстанак опомињу да људски дух не може бити сломљен и да нељудски злочини не могу бити скривени;

Обзиром да одајемо почаст одлуци јасеновачких логораша да емигрирају у Сједињене Америчке Државе и да овде дају свој допринос развоју и унапређењу ове земље својим радом и искуством, и да, као грађани ове земље уживају у њеним слободама и благодетима, и не желећи да дозволимо да се запостави или избрише сећање на те америчке грађане и на њихове потомке, земљаке и браћу по вери;

Одлучујемо да се вољом Градског већа Области Колумбија ова Резолуција из 2009. у будуће наводи под именом ”Дан помена Јасеновца у главном граду нације.”

Градско веће Области Колумбија одаје пошту мучеништву и јунаштву Јевреја, Рома и Срба, логораша концентрационог логора смрти Јасеновца.

Негативна представа стварности у српској култури

2009-01-15T14:19:00.005+01:00

Негативна представа стварности у српској култури с краја двадесетог и почетка двадесет првог века постаје преовлађујући образац. Овај текст покушава да препозна облике испољавања, да открије разлоге њене доминанације, као и последице по оне који је стварају или уживају њене плодове. На крају, предложено је како се односити према оваквим делима, и указано је на могуће коришћење постојећег стања као одскочне даске за преображај.

Препознавање

У српској култури постоји снажна тежња ка негативном представљању стварности. Да би је снажније истакли, аутори приказују настраности, с подсмехом се односе према доброти и племенитости, установљују праву естетика зла. Нарочито је приметна у српском филму, као малобројној творевини (нпр. огавни Милош Бранковић), позоришту (нпр. драме Биљане Србљановић), као и књижевности (нпр. дела Марка Видојковића). Присутна је и у медијима кроз специјализацију појединих аутора за овакав угао посматрања (нпр. напори Петра Луковића).

Разлози

Инфантилно у ауторима може бити оправдање за испољавање овог обрасца у раној младости, али то што најчешће нису у њој указује да га заступају разумно и свесно.

Разлози за ово могу се наћи у контракултурном обрасцу, испољеном у различитим алтернативним покретима на Западу, који поставља морбидност и бизарност за мерило вредности. У време социјалистичке земље у којој смо живели, овакви покрети имали су посебну привлачност, као облик другости која је уз то била наизглед забрањена. Непотребно је говорити да су у културама из којих су пресликане ове тенденције оне остале у гету слободе избора маргиналних група.

Награђивање оваквих тенденција од стране иностраних жирија додатно их оснажује. С једне стране, несвесни презир цивилизованог Запада према вредностима српског друштва бива освешћен кроз оваква дела. С друге стране, сами аутори их тумаче као истинске вредности, чиме доприносе на снази свог будућег става. Дакле, ствара се позитивна повратна спрега, додатно појачана злом намером представљеном као облик помоћи тих цивилизованих земаља алтернативним облицима уметности у Србији.

Премда погурана споља, свакако да кривица за ниподоштавајући однос према сопственој земљи и народу лежи на онима који је испољавају. Утолико боље, ионако људи могу да мењају само оно што од зависи од њихове воље.

Последице

Домети негативне представе стварности видљиви су по већ њеним естетским резултатима – у књижевности језик постане ружан – изабране речи, конструкција реченица.

Испољавање ове представе може се препознати и као љубав према греху, а презир према грешнику. Њом се на нивоу појединачне личности унижава стваралац, као и онај ко ужива плодове таквог стваралаштва. У питању је драматично снижавање људског у човеку буђењем негативних осећања. Посебно лоше је уколико дође до усвајања оваквог обрасца мишљења, јер тиме онај који га је преузео није у стању некакве апатије, већ стању пропагирања зла.

Предлог

Однос према овим творевинама треба да је једноставан – избегавање! Зашто да не – и занемаривање! Беспотребан је чак и труд њиховог вредновања, јер тражи буђење негативне енергије приликом тумачења. Свако њено испољавање представља победу зла, освету онога што треба да буде побеђено.

Корак даље

Пир зла који покушава да буде представљан као српска култура захтева труд једног преображеног стварања, али и пружа могућност за лако препознавање истинских вредности.

Пре свега – човек је боголик. У овом свету свака личност заслужује љубав, јер је центар васељене. Вредности које је овај народ испољио, кренимо само од јунаштва и чојства, није тешко препознавати у српској историји и стварности. Све то као облик успињања на духовној вертикали уздигнутој на стварносној хоризонтали.

Путоказа ка узвисујућем има већ у делима савременика која су нам лако доступна, и која треба ослушкивати и немилице хвалити, на пример песме радости и светлости Војислава Карановића, лепотом разоткривајуће есеје Бојана Јовановића и још многе друге.

Споменик војводи Стевану Синђелићу у Нишу

Светислав Басара – Фама о бициклистима

2008-11-03T14:31:00.004+01:00

Фама из наслова пратила је и саму књигу. Истицана је као најзначајније Басарино дело, а постмодерни поступак приповедања био је разлог полемика и поларизација, што је аутора лансирало као „истакнутог представника“ једне генерације писаца. Значај књиге за судбину аутора је неспоран, али ту негде се и завршава.

У роману се испредa прича о тајном друштву „Еванђеоских бициклиста ружиног крста“, описују завере, откривају скривене поруке... Иза обећавајућег садржаја крије се претенциозно и недуховито подсмевање, повремено чак и мучно за читање. Смењују се писма, текстови и листићи са записима, који откривају историју и садашње делатности друштва. Интерес код читаоца треба да пробуде трикови – тако се мешају стварни и измишљени јунаци, па су ликови у роману и Сигмунд Фројд и Шерлок Холмс, а ту је и писмо намењено ауторовом пријатељу Бранку Кукићу. Данас се језовитим чини део у коме се исмева идеја распада Југославије, уз напомену да је књига написана пре 1988. године (да ли су Словенци само слатко смејали, или су и „помогли“ аутору да дође до ових спознаја?). Списак имена „еванђеоских бициклиста, група југоисток“ с краја књиге, у коме су наведени ауторови познаници, историјска имена, личности из књиге, највероватније и непостојеће личности, пример је угађања сопственој таштини. Тај стални подсмех свему о чему је писано за резултат има да ништа у овом роману не може, и не сме, да се схвати за озбиљно.

Посебан значај у делу имају претензије на тајна знања. Њихове домете може да покаже поређење ауторових умећа са онима које испољава један књижевни јунак – Шекспиров Просперо. У „Бури“, Просперо с опрезом призива силе и елементе. Поштује их, на добро користи, и на крају враћа оно чиме се послужио. Када би се аутор романа нашао на његовом месту, оспоравао би њихово постојање, камо ли њихову моћ. Призвао би их исмевања ради, не разумејући да је на тај начин призвао не горње – већ доње силе...

На основу написаног јасно је да овај роман неће добити препоруку.

Чингиз Ајтматов – Касандрин белег

2008-07-02T13:06:00.007+02:00

Животни пут главних јунака овог романа показује да савремени човек може да досегне димензије које надилазе баналне вредности за које нас медији убеђују да су врхунска цивилизацијска достигнућа. Баш као и за јунаке „Касандриног белега“, оправдање смисла постојања и данас може да захтева узвишену трагику жртвовања сопственог живота.

Необична је скупина главних јунака овог романа. Амерички футуролог Роберт Борк и његова супруга, китови у Тихом океану, одметнути совјетски научник на васионској станици као самопроглашени космички монах Филотеј, амерички председнички кандидат Оливер Ордок (уз упозорење аутора да Ордог на мађарском значи ђаво), Ентони Јунгер (младић, не само по презимену) – предодређен да настави труд Борка и Филотеја, и – коначно – сова са Црвеног трга. Они одгонетају значење Касандриног белега на челима трудница, и покушавају да усмере Човечанство на пут спасења.

Подухват Ајтматова богат је значењима. И кроз речи јунака и кроз след догађаја, показано је остварење Свејединства, о коме се радо писало у руској религиозној философији. На трагу јединства целокупне твари, код Ајтматова су китови проводници између космичке и земаљске енергије, сова је биће које овај проток осећа, баш као и поједини људски јунаци романа. Има и оштре критике савремености, па су убедљива запажања о току изборних процеса, описана кроз председничку кампању Ордока - охоле и користољубиве политичка животиње. Део посвећен Филотејовој совјетској судбини показује да искрена људска реч може да сруши и најснажнију таштину, као и увек изграђену на помереној слици стварности.

Касандрин белег, покретач свих догађаја у роману, крик је безнађа против злих дела зачетих кроз зле мисли човечанства, истовремено и упозорење о њиховом расту у будућности. Управо ту, успоставља се чудесна веза са можда и најзначајнијом мисли код Срба током двадесетог века, којом нас је често упозоравао старац Тадеј: „какве су ти мисли, такав ти је и живот“. Премда је тешко претпоставити њихово познанство, Ајтматов у роману – премда без њеног исказивања – подиже величанствен споменик овој мисли.

У преумљењу ка Добру надолази радост смисла великог подухвата – свет, читава васељена, траже наш труд. Ајтматов је овде ослоњен на руску мисао, близак Фјодорову: нека постоји свест о задатку, а ваљда ће се појавити генерација достојна њега. Боље што пре, у тежини искварене садашњости, него под принудом оне много страшније која чека неку будућу генерацију.

По речима издавача ове књиге, на питање о цени издавачких права својих дела Ајтматов је одговорио „само их Ви објавите... Молим вас!“. Узвишена доследност, примерена човеку у чијем делу читамо „Срећа је у сједињавању душа.“. Ову срећу успели су да досегну јунаци књиге, а кроз књигу среле су се и душе аутора и читаоца. У том сусрету макар мали, али незабораван део вечности, биле су једно. Управо због те среће сједињења, због успешности преношења доживљаја, због висина којима нас је повела, због Мудрости, Лепоте и Доброте – ово је изузетна књига.

Најтоплије препоручујем.

Напомена

Пре постављања на блог појавила се вест о смрти Чингиза Ајтматова, па овај текст ненамерно постаје и сећање на њега.

Александар Горски, Николај Сетницки - Смртобожје

2008-06-02T12:05:00.009+02:00

Ови списи за свој циљ имају сједињење делатног и духовног, контемплације и акције, указујући нам на пут преображаја - и себе, и целе васељене.

Аутори под смртобожјем подразумевају учења која обоготворују смрт, односно сва она која је подразумевају за безусловну нужност. Понети учењем Николаја Фјодорова, „руског Сократа“, аутори исписују ово дело у славу усмерене општељудске активности која морално утемељење и инспирацију налази у хришћанству.

Дело Фјодорова и његових настављача поставља једноставно, а тако тешко питање – може ли човечанство, својом активношћу, да учини да не буде Страшног суда, тиме што би, уз Божију благодат, успело у чину васкрсавања свих умрлих? Баш као и код свих значајних замисли, начин њеног остварења је једноставан – живот ће се продужавати, све док се не појави генерација којој ће живот бити продужен до у вечност. Стога ће она имати довољно времена да васкрсне генерацију својих очева, па ће и једни и други радити на васкрсавању следеће генерације, и тако све док сваки човек који је икада живео не васкрсне. Овако бројно човечанство населиће планете у космосу. Да би се подухват остварио, неопходан је свеукупни труд сваког човека као плод заједничког дела. Изнад свега је важно управљање свих људских напора ка смисленом циљу, нарочито научних, а не расипање снага на баналне циљеве.

Аутори су удружили напоре приликом писања oве књиге, показујући и на тај начин своју увереност у делотворност заједничког дела. Већ на првих неколико страница са великом лакоћом, потпуно јасно, у великом замаху дају обрисе своје визије. Нема код њих небитних, малих ствари, околишања, губљења времена. Путања води до вечности, и ни од читаоца се ништа мање од тога нити не нуди, нити очекује. Недорасла и залутала је мисао двадесетог века, чак смешна, у поређењу са перспективом о којој пишу Горски и Сетницки.

Основни циљ овог дела је разоткривање смртобожја у учењима која подстичу човека на неактивност, упућујући га на мирење са судбином. Доказавши да хришћанство сачувано у Православљу јесте делатно и захтева прегор, смртобожје се описује кроз три појаве: удаљавање од важног у хришћанству, одлазак у јерес и одлазак у отпадништво.

Посебну пажњу завређује питање о смислу научног труда. Расцеп који постоји између различитих облика испољавања људског стваралаштва је неплодотворан, резултат је таштине оних који стварају (1). Ово дело оплемењује научни труд, повезује га са хришћанском мисли, мири прегаоце, који уместо у међусобној расправи треба да буду јединствени у заједничком напору. Наука (данас) ради на продужавању живота, са (не)скривеном надом да ће бити омогућен живот коме неће бити краја. Аутори ове књиге залажу се да то буде будућност свих, без изузетка, а већ дају задатак онима који је дочекају - васкрсавање очева. Друга могућност – којој сада грабимо – је да напори – уместо ка томе да то буде заједничка судбина – буду намењени (себичним) појединацима, који би били одабрани својим богатством и моћи. Уколико се овако настави даље, човечанство није успело на путу свога позвања, управо онако као што већ једном није успело када нам је дошао Христос, па је услед неделања тог човечанства у одупирању злу он морао да страда, а затим и васкрсне. Стога аутори закључују – уколико дође до апокалипсе то ће бити захваљујући нама самима, јер нисмо хтели (смели, свеједно) да учинимо оно што је потребно.

Треба похвалити превод Антонине Пантелић, која је поново учинила да се дела из библиотеке "Руски боготражитељи" читају као да су написана на српском језику. На крају књиге, у краћем тексту Анастасије Гачеве, дати су фрагменти из биографија аутора. Застрашујући су то животи – имао је СССР само прогоне и логоре као одговор на њихову мисао. Ти људи не само да су опстајали у немилосрдном окружењу, већ су имали снаге и за стварање. Управо то одређује да ови списи нису само творевина ума, већ пропламсај унутрашњег огња који сажиже уколико се не претвори у стваралачки чин.

Напомене

(1) Довољно је сетити се техничке интелигенције с краја двадесетог века у Србији која је, након дугог времена изопштавања из друштвене збиље, учинила да свет без збиље за многе постане већа збиља него она коју тумаче, и на коју утицај могу имати делатници друштвених наука. Гоњени својом таштином, премда не познајући најбоље међуљудске односе, али као меру узимајући технологију коју боље познају, и сами чине све што могу да изопште оне који су их изопштавали. Расцеп, наравно, не функционише само на овом нивоу, али ради се о томе да је потпуно игнорисан, баш као да постоји подразумевана тачка презира са које сви треба да посматрају Другог.

Никола Маловић - Лутајући Бокељ

2008-05-05T13:47:00.004+02:00

Роман „Лутајући Бокељ“ може да се представи на најмање три различита нивоа.

Први је књижевни. Једног будућег лета у Бококоторском заливу, крцатом туристима, радијски водитељ – Нико – трага за својом женом. Поређење са Одисејом вероватно би изнашло аналогије између два дела, почев од имена главног јунака, до редоследа дешавања. Путања коју Нико прелази по Котору толико исцрпно је описана да подсећа на Бењамина у „берлинском детињству“ Можда би упорни трагалац могао – као код Бењамина – и у њој да пронађе неки дубљи смисао. Језик романа опонаша говор у Боки Которској – препун локализама који су махом туђице, али освежен старим речима (на пример, често коришћена „вешт“ –справа, чије тумачење писац посебно лепо описује). Нарочито при крају, приповедање постаје солилоквиј, изгледа једино писцу разумљив. Овај роман као књижевно дело вероватно може бити занимљив за теоретичаре књижевности, али њихова открића тешко да би довела читаоце до усхићења.

Други је ниво промишљања стварности. Током својих путешествија по Боки Нико дели са читаоцем спознаје о неком будућем, а већ нашем свету. У њему, глобализацију представља као искоришћену могућност да неки људи издалека покупују земљу мештана, препродају је скупље, па још скупље, и да је мештани више никада и ни под којим условима не могу опет имати. Не малу тежину по средину у којој је настала има већ прва реченица романа, у којој писац разјашњава да је језик на коме пише српски. Немилосрдни су и његови описи парарелигијске творевине којој даје име монтенаурска црква успешно прилагођене једино глобализацији и туристичкој светковини, а чија је очита тежња да једном постане огранак римокатоличке цркве. Здрав разум, и раније својствен црногорским племенима, кроз пишчеве речи показује да са тог древног извора још доста вредног може да се очекује.

Коначно, трећи ниво је боготражитељски. Нико се грчи, копрца... Његова је Бока место убијене наде, пакао на месту земаљског раја. Нико сурово процењује, спрда се, тешког је карактера. Он се не преиспитује, већ „само“ живи са свим ограничењима које му свет и свест намећу. Па ипак, толико се бори да изнађе Бога, он тако жуди за њим, а тражи га и међу зидинама, и у природи, и међу разним људима – паганима, особењацима, јуродивима, будућим светитељима... Он пада, али се усправља, не налази, али одустајање није могућност. Највеће врлине ове књиге су у тој страшној борби без предаје, у којој је унапред немогуће победити, у животу чији наметани спољни облик је тоталитарни хедонизам – свим средствима наметан, али и масовно прихваћен. Не сме се никада заборавити – највећи тренутак без наде, Голгота, претходио је Васкрсењу пре две хиљаде година. Зато ће несумњиво и искрени Ников труд, наизглед безнадежан, нужно довести до нове наде. Управо то и представља оно узвишено и највредније у овом делу.

О Васкрсу 2008. године

Матија Бећковић - Кад будем млађи

2008-02-14T13:55:00.008+01:00

Лековитим смехом обрачунава се песник у овој поеми са начином мишљења који се шири и представља пожељним за нови миленијум.

Уколико се насумице прочита нека од песама из којих је поема сачињена, није тешко запитати се није ли песник сишао са ума. Пева о промени начина исхране, телесним вежбама, бризи за здравље (од одласка до зубара до рада цревне флоре), дајe упутства за обрасце понашања (на пример, о току разговора за добијање посла).

Песник нам усред тог вештог коришћења мудрости, које препознајемо из бројних рекламних кампања, скрене пажњу - све то су само испољавања окренутости себи. Без душевног и духовног, пажњом прикованом на ослушкивање рада сопственог организма. Све што је у животу потребно је бављење собом, прописано од стране ауторитета новог доба – тренера фитнеса и нутрициониста. Како сам песник вели:

„Прече су ми жлезде
И милијарде ћелија
Запослених у мом организму
Него доконе звезде
У небеској доколици“

Речник поеме обилато чине одомаћене туђице и новосковани изрази. Премда у песмама већ њиховим набрајањем ствара осећај празнине која звечи, у оној о опуштању песник се не устеже од трагања за смислом речи, без чијег познавања се употребљава. Ту и тамо, искористи и по неку страну реч (најчешће, наравно, енглеску) или име написано у оригиналу, чиме је у потпуности опонашано уобичајено, нарочито јавно изражавање.

Последња песма, и најдужа, дотиче се нове друштвене мисли Срба. У непрестаној су тежњи да напусте своју земљу, сународнике називају сељацима, поспрдни према традицији, равнодушни према светињама – чак и Светом Сави и Косову, али са нескривеноом тежњом да продуже сопствени живот, макар учинак тог продужетка било још једно пражњење црева. Није ово лепа, али јесте убојита и освешћујућа поезија.

Песник је пеому насловио, и сваку песму започео стихом „Кад будем млађи“. Наликује то поеми „Ћераћемо се још“, али изузев тог понављања наслова као првог стиха, међу њима нема пуно сличности – обе су заокружена дела. Насловни стих није само плод свеопште обузетости одржањем младости, већ је пре скован као оличење апсурда, баш као што свака од песама разобличава апсурд појавних облика „новог доба“.

Збуњеност, која је постојала након случајно изабране песме, после прочитане пеоеме постаје: да ли је то песник сишао с ума, или читалац који се смеје овим песмама, препознајући у њима своје тежње, страхове, начин говора? Прочитајте, и ви ћете се до суза насмејати!

Павле Ћосић - Лепосава

2008-02-11T18:31:00.002+01:00

У овој књизи описана је будућност у којој ће све станице преносити вести Б92 – јер су једине објективне... И Београд у коме ће постојати улица Наташе Кандић.

До сада без изузетка, становници Србије након прве од претходне две реченице подигну обрве. Након друге на њиховом лицу затрепери осмех, па запитају где та књига може да се нађе. Још ни једанпут није било потребно поменути друге детаље из ње - „цивилизовање из ваздуха“, нови назив за Аду Циганлију - „Ада равноправних грађана“, ППГ (схватиће онај ко прочита) итд. Зачуђујуће или не, тек становници Србије као да не смеју да говоре оно што мисле, и са радошћу прихватају онога ко се усудио да наглас каже: „Цар је го!“. Тоталитарна свест? Наравно. Страх? Очигледно.

У овом духовитом роману, проистеклом из записа са ауторовог блога, Лепосава – типична омладинка будућности – и њени пријатељи праве преврат у свести Србаља, непрекидно заглупљиваних медијима, поштовањем бесмислених прописа намењених мање цивилозаваном делу човечанства и проповедањима о недостижној утопији иностранства. Аутор се беспоштедно разрачунава са стварношћу Србије, довевши постојеће облике испољавања до крајњих граница. Тако, у смеху, страх остаје негде иза, и то је највећи успех ове књиге.

Дело написано једноставним речима, естетике налик оној сервираној са Б92, што не чуди када се зна да је аутор био запослен на тој радио станици. Стога је ово дело – као ретко које – узнемирило сараднике тог медија, јер не само да је дошло од „својих“, већ је и исписано на њима разумљив и близак начин.

Налик Мирићу, и јунаци ове књиге показују да се сили може одупрети само већа сила. Сам крај књиге доноси можда и једине озбиљно написане речи, што их чини јаснијим у контрасту са остатком текста.

Књига успева да буде духовита, по некад по сваку цену. Естетика подсмеха коју користе и Б92 и Ћосић, онемућава давање високих оцена ономе што се из ње изнедри. За разлику од озбиљнијих и темељитијих – успела је да жацне, прене и ипак пружи осмех, па ће се и овај текст уз опрезну препоруку завршити лековитим ускликом: ЦАР ЈЕ ГО!

Чедомир Попов – Велика Србија - стварност и мит

2007-12-29T17:31:00.001+01:00

Истраживање историје синтагме „Велика Србија“ у овој књизи довело је до разоткривања чињеница дуго скриваних зарад опстајања Југославије. Толико добро, да сазнати за постојање чак и саме ове књиге (објављене 2007. године!) није лако - медији је успешно прећуткују. Управо зато радује појављивање три њена издања.

Пореклу синтагме о Великој Србији посвећена је посебна пажња, као и о начину на који је она постала опште позната. Прва њена помињања била су у пропаганди држава непријатељских српској (пре свега аустроугарској), док се у Србији употребљава између два светска рата, знатно касније од њеног појављивања, и то код споредних личности. На основу ових чињеница, и прегледа последица њеног коришћења по Србију и суседне земље, происходи закључак да она није била идеја о српској успостави доминације, али да је за успостављање сопствене доминације искоришћена од других народа и земаља - које су је по потреби (ис)користиле: као средство за оправдање својих напора, или као средство за изазивање грижње савести код Срба.

Дело даје богат преглед историјских докумената и пружа значајне увиде. Мучно је након његовог читања слушати Радецки марш, назван именом фелдмаршала који се истакао својим написима о затирању Србије, или не бити опрезан према хрватској држави, за коју је - знатно пре покушаја истребљења Срба средином двадесетог века – Анте Трумбић доказивао да ће нужно бити непријатељска према српској.

Оно што је нарочит допринос овог дела је што успева да омогући прозирање савремених догађаја. Упознати смо са кореном и циљем идеја које се представљају као безазлене, са њиховим досадашњим последицама, и - наједном - стварност постаје прозирна. Без обзира да ли су то тезе о економском искоришћавању због кога треба да дође до разједињења, инсистирање на осамостаљењу тек створених нација и слично.

Последњи део, посвећен садашњости и запитан пред будућности, показује колико је тешко историчару да сагради творевину у немогућности приступа свим изворима, што је нерешив задатак за савременике. Овом приликом биће издвојена само теза која се тиче будућности: српски народ, аутор богато аргументује, треба да прекине да улаже труд у опстајање југословенске идеје, коју је ионако једино он искрено прихватао и подржавао, већ треба да се окрене себи и да се усредсреди на сопствену судбину.

Другим речима, то значи да треба разрешити чвор сопственог опстанка пре било ког другог задатка. Понекад је довољно збити редове и дочекати следећу генерацију која ће, за разлику од ове, бити кадра за велика дела. Тешко да ће због тога бити избегнута поруга недостатку знања и умећа, али је изгледа за ову генерацију довољно тежак задатак да не дође до физичког краја постојања овог народа, нити да се дозволи крај његовог постојања у самозабораву.

Најтоплије препоручујем.

Данијел Алеви – Историја четири године: 1997-2001

2007-07-28T16:05:00.001+02:00

Овај кратки роман аутор је написао логички беспрекорним спровођењем идеје о могућој будућности. Она захтева ново понашање, ствара нове нагоне и образује неку другачију лествицу вредности.

Свет који Алеви описује настао је као последица открића која су водила до преобиља које је обезбедило трајни опстанак људи. Човека ослобођеног материјалних стега и препуштеног само себи очекује досада, па та бића као свој главни циљ имају тражење разоноде. Усамљеног човека овај свет без Бога одоводи до вере у мноштво, масу. Уместо у раду, ова беспослена маса задовољство налази у дрогама и перверзијама, у тренутном задовољењу све нижих жудњи.

Насупрот њима су малобројни морални и учени, организовани у комуне које строго пазе на душу и тело. Алеви верује у моћ науке, верује у ученост, и његова књига је посвета разуму. Или – истинитије – посвета правом разуму.

Тајанствена болест напада такво човечанство, као последица његовог неморалног живота. Године из наслова доносе пустошења налик на она из средњовековних хроника епидемија куге. Крај књиге доноси наговештај среће напаћених, али морално ојачалих европских држава, које збијају редове налик на грчке полисе некада пред ратом који их очекује.

Роман није незанимљив. Ипак, најупечатљивије је предвиђање будућности које доказује да такви напори имају способност да наговесте облик ствари који долазе, због чега и препоручујем ову књигу.

Царе царева помажи Цару

2007-07-12T12:18:00.003+02:00

На данашњи празник, Петровдан, неколико речи о „оцилима“ на српским грбовима и заставама.

На грбу Социјалистичке Републике Србије долази до измене на дотадашњем симболу штита на коме је крст са оцилима. Из побуда које је најлакше повезати са жељом да се избегне помињање Бога крст око кога су некада била оцила једноставно бива уклоњен. Пошто је симбол толико очигледан, једноставно се није могло другачије. И тако, уместо тумачења симболике крста, сва пажња је усмерена на четири оцила, или како их због облика наивају, четири слова С. Из побуда које су вероватно родољубиве, шапће се како је значење ова четири слова „Само слога Србина спашава“. Слога сигурно спашава, мада се може наслутити и нечија жеља да инсистирањем на овој крилатици Срби обележе и убеде да су по својој природи несложни.

Ипак, истина није толико прозаична. Дуго прећуткивана, за писца ових редова открила се тек из отвореног писма Владике Амфилохија:
Крст са оцилима на заставама није изум ни Србије ни Црне Горе већ је православно византијско наслеђе, времена династије Комнена (11.век). Оцила уствари нису оцила него четири слова В која значе: «Василев василеон воитха васили = Царе царева помажи Цару.» Не треба изгубити из вида да су једини Црногорци у свету, тај крст са таквим оцилима носили (неки га и данас носе) на својој капи и својој глави!

Симболи јасне поруке која се преноси међу древним династичким лозама – како ово изрећи становништву Социјалистиче Републике, а да се оно не запита како то да свет није почео 1945. године? Но, уколико и постоји разумевање чина parvenu-ја (лепо их назива Берђајев), питање је зашто је требало оволико времена да протекне до овог разјашњења?

Да ли је поступак замене симбола, а затим његовог тумачења на основу непознавања истине изум социјалистичког самоуправљања, или потиче из неких пређашњих времена? Одговор тешко да је у блиској прошлости.

Уколико се историја ове земље исписује на основу полуистина то не може бити за добробит њеног народа. Лепе жеље ту не помажу, јер је у писању историје неутемељеној на чињеницама свакоме дозвољено да је прилагођава својим потребама. Када истина није мерило онда је то моћ, у последње време посебно омиљену уколико се испољава кроз мноштво. Куда је водила моћ у недавној прошлости упозорава (и) Свлачење висине, а увек се ваља сетити њеног испољавања кроз глас мноштва које узвикује „распни Га“.

Вито и Ниче

2007-05-29T13:29:00.002+02:00

Политика данас објављује интервју са на речима шкртом Виту Марковићу. Човек коме дугујемо велику захвалност што је у „Графосу“ објављивао Ничеа, нуди нам кроз преображај знане максиме и једно апофатичко тумачење свог омиљеног философа:

- Колико вера човеку у животу значи?
- Много. Клицао сам, насупрот ничеу, Бог је жив! И то ми је давало снагу.

Вишеслав Симић – Запис Даниловог ученика и друге приче

2007-05-25T17:45:00.001+02:00

Српске земље средњег века, и приче о више и мање знаним личностима које, као нека врста карактерологије, треба да покажу како се особине народа не мењају. Време је махом након косовске битке, као упозорење и наговештај о ономе што се може десити након битке која је била 610 година касније.

Нарочита вредност ове књиге је у употребљеним дијаграмима и фотографијама, које значајно олакшавају праћење књиге и смањују потребу за коришћењем додатне литературе. У књизи су представљена генеалошка стабла породица чији изданци су јунаци ових прича, дијаграм који приказује њихову повезаност, и пажљив избор фотографија везаних за описане личности, места и грађевине.

Упечатљива је приповест о Димитрију Кантакузину, која полази од његовог претпостављеног спасења приликом турског покоља у Новом Брду и усредсређује се управо на те тренутке који су узрок његовог преображаја. Нису само приповести о знаменитима у овој књизи – узнемирујуће звучи приповест о Српкињи, венецијанској куртизани, која заводећи српског изасланика истовремено упропаштава и његову дипломатску мисију. Издваја се последња прича, о бекству Светог Саве на Свету Гору – премда толико пута испричана, она доноси једно узбудљиво и надахнуто виђење.

Налик на случајно сачуване парчиће слике једног доба, аутор као да повремено покушава да ову књигу испише налик Медићевиим завештањима Стефана Немање, али при томе остаје без даха. Ово, као и већ поменуте тежње да буде карактерологија и упозорење ипак су превише широки захвати које аутор предузима.

Свеукупно – напор вредан да се не заобиђе, али који не могу да назовем врхунским.

Зоран Живковић – Библиотека

2007-04-27T10:34:00.001+02:00

Усамљени интелектуалац, сасвим подвојен од људи, скрајнут, окренут само себи, анализује до бесмислених детаља свет око себе. То је портрет главних јунака сваке од шест прича ове књиге.

Живковић у овој књизи подсети на Борхеса (због медитативности јунака) и Кафку (због њиховог отуђења).

Од шест прича које творе ову књижицу, свака садржи у називу библиотеку. Теме прича су пуно пута поновљене теме из фантастике, измештене у садашње време. Последња прича – Отмена библиотека – најуспелија је. Самоубиства из познатих романа попримају обрисе судбине која које власник намењује једној књизи. Успело и духовито. Крај приче носи обрт и оригиналан начин обједињавања прича из којих се књига састоји, кроз приказ оброка састављеног од њих,.

Успорено, хладно и без усхићења било код писца, јунака или читаоца. Веће задовољство накнадног промишљања него читања.

Драгош Калајић – Упориште

2007-04-20T14:05:00.001+02:00

Узбудљива. надахњујућа, узвисујућа књига. Циљ подухвата којег се аутор латио је да из крхотина традиције сакупи разнородне парчиће које читаоца треба да поврате древним – како закључује – самим тим и вечитим, вредностима.

Аутор упућује поглед ка мноштву тема у овом делу. Служећи се империјалном традицијом Старог Рима проналази смисао првобитне дефиниције сада излизаног појма „хуманизам“, подсећа на древне хијерархије вредности, раскринкава психоанализу, пише о успињању на планинске врхове, не либи се ни од анализе секса нити разлога привлачности између полова, диви се самурајском кодексу... Широки замах, који слави и контемплацију и акцију.

Изненађује да је књига потпуно у духу „традиционалистичког“ вредновања написана у СФРЈ с почетка седамдесетих, чак да је објављена! И забрањена, до душе. Списак референциране литературе је импресиван, није сасвим јасно како је Калајић уопште могао да дође до ње. Анализе изнетих ставова и њихово поређење са оним из референци дали би допринос одређивању оригиналности ауторове мисли, односно њеног значаја и изван наше средине. Много упутнија делатност од бесмислених семестралних, дипломских и иних радова на друштвеним факултетима.

Аутор као да је овом књигом исписао и програм према коме ће усмеравати остатак живота. Обзиром на високо постављене циљеве, ово је достојно дивљења. Поједини изнети ставови ипак изазивају запитаности, а за два која су овде истакнута може се тражити разумевање и у младости аутора.

Пре свега, не може да се избегне преврат који је наступио у његовом потоњем поимању сопственог народа. У „Упоришту“, од безбројних имена којима се аутор диви једно једино је српско – Његошево. Беспрекорни познавалац западне традиције исписао је ову књигу, он радо цитира зен будизам, подсмева се упорно цркви. У духу мислилаца формираних као плод западне гордости, који оно што долази са истока избегавају и да погледају, па је и та исмејана црква западна, Православна као да никада није ни постојала, чак ни критике вредна није. У својим спознајама заобишао је у широком кругу и Византију, а камо ли малу Србију. Међутим, у овој књизи написано је да је „корисно само оно што је часно“. Ова максима носи клицу унутрашњег преврата, којим је животни принцип херојства замењен јунаштвом.

Самоувереност аутора уме да привуче, али и да одбије. Она се темељи на величанственом убеђењу „да је довољан само један сусређен и миран поглед ка фантазми па да она устукне“. Свакако, самоувереност се темељи и на сазнањима, до којих је аутор дошао бесомучним трагањем које за њега као да је циљ само по себи: „Највиши смисао Грала је управо трагање за Гралом. Циљ, супремни циљ трансценденције, можда је управо сама трансценденција?“ Може ли човек који је животом доказао да је био вођен овим принципима икада да занеми пред тешкоћом прегалаштва и... да одустане?

Уз најтоплију препоруку, на крају овог записа ево и реченица са самог краја овог дела, које као и цело дело подстичу на почетке:

„Историја је, уосталом, индиферентна према оним људима који настоје искључиво спасти своју кожу, јер се од такве коже, у најбољем случају, могу направити само добоши. Зато ће историја бити немилосрдна према битним проблемима нашег доба, оним проблемима који се изражавају искључиво у терминима физичке, материјалне егзистенције човека. Историја очекује нешто више од човека.“

Напомена: „Упориште“ нисам имао прилике да видим до јануара ове године, када сам купио примерак у књижари „Никола Пашић“, на истоименом београдском тргу. Речено ми је да је у продаји педесетак књига које је Калајићева кћерка пронашла у неком подруму. Да ли је остатак тиража уништен? Пре пар седмица књига се још увек могла видети у поменутој књижари.

Јуриј Пољаков – Јаре у млеку

2007-03-08T10:17:00.001+01:00

Роман с подсмехом. Како о писцима и њиховим слабостима, тако и друштву које их награђује. И саме те награде најчешће су плод политике, примећује Пољаков. Обилне су алузије са именима и називима, које су вероватно занимљивије локалном читаоцу. Роман горчине и апсурда.

Безимени наратор саопштава нам како је у почетку Перестројке од физичког радника Виктора Акашина начинио књижевну звезду, премда исти не само да ништа никада није написао, већ се не сећа ни да је читао. Урнебесно смешна прва четвртина романа бива настављена одуженим описима припрема за књижевни успех. Полуписмени јунак успева чак да добије најпрестижнију америчку награду (Бејкера, очигледна алузија на Букера), због својих политичких иступа, који су – изгледа уобичајено код Пољакова – плод случајности и неспоразума. Крај је у духу општег помирења, у околини свеопштег проституисања и криминала постсовјетксог друштва.

Премда замишљен као сатирични роман који ће насмејати читаоца а на крају му оставити горак укус, грађење комичности на подсмеху бива брзо истрошено. Пољакова то не спречава да са исти методом користи до самог краја романа. Многи од мотива понављају се у каснијем роману Пољакова „Небо палих“, чија сажетост добија на вредности након читања овог дела.

Леонид Андрејев – Јуда Искариотски

2007-02-27T15:33:00.001+01:00

Књига је сачињена из две приповетке Леонида Андрејева – „Јуда Искариотски“ и „Он – прича непознатог човека“, и непотписаног поговора.

Андрејев исписује делове приповести о Јуди из Кариота, не задржавајући се на познатим описама из Јеванђеља, попуњава „шупља места", оно што је било „у међувремену". Пад Јуде, пут његове издаје – то је оно што га занима. Не либи се да разлоге пада пронађе у (вероватно апокрифној) тези да је Јуда постигао циљ – да се занавек уз његово име помиње издани Христос, али се не либи ни да такву мотивацију назове сатанском. Описи карактера ослањају се на сликовита набрајања одлика човековог изгледа, а посебно живописан је опис Јуде и његове наказне главе, у којој, како писац каже, могу само страшне мисли да се витлају.

„Он“ је приповетка у духу готских романа, смештена негде на Северном мору, не много далеко од Петрограда, где сиромашни студент добија учитељско место у имућној породици неког странца. У атмосфери сивог неба и сивих таласа, он чезне за утопљеном домаћиновом кћерком коју никада није упознао. Јунаков је иритиран необичношћу неумесног смеха својих домаћина, као и чудноватим јутарњим уклањањем свих трагова људског постојања у вртовима који окружују кућу у којој живе (испољена претерана педантност подсећа на описе које Башлар у „Психоанализи ватре“ проналази у Балзаковом делу). Наједном, појављује се непознати, ваздушно биће, утвара, са којом без речи комуницира све док оно не проведе ноћ крај његовог узглавља. Крај ове приповетке наметнуо је питање – да ли је губљење разума главног јунака последица околине у којој се обрео, или је тај губитак узрок његових необичних доживљаја?

Пажњу заслужује и надахнути поговор "Даље, даље је мој циљ" (цитат Андрејева), чији аутор може да се наслути. Наглашена је Андрејевљева романтичарска тежња да „хоће даље“, и непристајање на све што „човека заувек одваја како од сопствених дубина, тако и васељенских ширина“. Посебно је истакнута воља његових јунака, ма колико нејаки – баш као сва људска бића – били. У њиховој вољи су опредељење и покушај – без обзира на препреке, или успешност тог покушаја – да испуњавају од Бога дату обавезу делања у овом свету, и својим трудом утичу на њега.

Ни Андрејев, нити аутор поговора нису давали потпуна разјашњења. И један други захтевају труд од читаоца, као прозрак труда потребног за Спасење. Препоручујем.

Јуриј Пољаков – Небо палих

2007-01-20T14:04:00.001+01:00

Роман смештен у свет руских Nouveaux-riche поткрај двадесетог века, упоређујући га са небом грешника, односно паклом.

Роман је исписан као дијалог два путника воза, у којем се један присећа појединости из свога живота, и тражи од другог да их пренесе на папир. Први је један од нових богаташа, други писац. У причи као пут свог брзог успона наводи ситне преваре, а затим коришћење кредита које није морао да враћа. Њихов разговор препун је и описа разних форми декаденције која је, како истиче преводилац Радмила Мечанин, захватила већ прву генерацију која је стекла богатство.

Заправо, ово је роман о фаталној љубави, која се одвија у раскошном богатству, између власника фирме и његове секретарице. То је слепа, помамна љубав двоје људи, прожета кажњавањима, неверствима и међусобном зависношћу. Њихов узајамни однос је ковитлац који граби ка фаталном исходу.

Пољаков разоткрива до краја симболе које користи (управо као наслов ове књиге), али оставља могућност одгонетања поступака својих ликова управо тиме што се чује само једна страна приче. Занимљива, вредна, али не и велика књига.

Херман Хесе - Срећа

2007-01-15T21:35:00.001+01:00

Премда већ у годинама у време док ју је писао, Хесе у овој збирци есеја истрајава у својим духовним особеностима – непоколебљиви је индивидуалиста који одбија да се повинује општеприхваћеним вредностима, али као општеприхваћену вредност сматра индивидуализам.

Ова књига као да је покушај да се пренесе след мисли који се рађа приликом испољавања среће. Осећај је тешко директно пренети, па се Хесе одлучио за тај неуобичајен поступак.

Прелепом реченицом, у изванредном преводу Јасмине Буројевић, води нас Хесе кроз духовне амбијенте који су толико заносни да даље проблематизовање испољених ставова бива мало битно. Дочарао је осећање своје екстазе, а то је више него довољно за успело дело.

Миомир Петровић – Стаклена Прашина

2006-12-05T16:04:00.001+01:00

Више не тако млади археолог из Београда, Матија стигао је на Родос. Део је тима који истражује остатке цркве за коју се очекује да открије митско место искрцавања Светог Павла, што треба да буде потврђено открићем извора испод њених темеља. Међу монасима који помажу у ископавању је и Симеон, из Србије. Он Матији исповеда разлоге због којих је дошао у манастир на Родосу, одакле се дознаје о учествовању његове сестре у ратовима деведесетих на територији бивше Југославије и догађајима који су уследили. Уколико ово делује необично, треба приметити да од романа у коме се дознаје да се у монахе иде због злостављања у породици, може и да се очекује да се исти тај монах у туђини исповеда земљаку, случајном познанику. Трећа важна особа је Елефтерија, Гркиња, византолог у коју се Матија заљубљује.

У првим поглављима романа реченице као да су на силу писане. Натегнуте, недовољно јасне, као да ни сам писац не зна шта са њима да ради. Укључивањем других ликова и читање постаје лакше.

Књига спорија и медитативнија од „Лисичјег лудила“. Паузе у приповедању испуњене су описима околине који омогућавају боље сагледавање порива Матијиних дела. Оне подстичу и да се наставак исповести која чини већи део књиге очекују с нестрпљењем. Неки мотиви из „Лисичјег лудила“ прогањају аутора и у овој књизи (чак и сам мотив лисице). И овај роман написан је у првом лицу, па се не зна да ли аутор или Матија спознаје свет на основу површних опажаја и само на основу њих доноси закључке.

Како роман одмиче туробна исповест коју главни јунак слуша све више поистовећује са својом сликом Србије, али и схвата да је његово дуготрајно одсуство из земље ипак врста бекства. Исповест коју слуша, жена коју је заволео – помало изнуђено га суочавају га са питањем о смислу. Како у овом роману један обескорењени интелектуалац, постиђен због свог порекла, суочен са другом (блиском) културом разрешава ово питање? На крају романа он, дознајемо будући отац, са радошћу слуша када га зову кир Матијас. Не може се то поредити са избором имена монаха Симеона. Код Матије је то радост одрицање од свог порекла, коначно бекство. Прибегава инстант решењу, оном које увек захтева најмање труда, баш као у свему што чини.

Егзотично острво и тренутак у коме треба да се разреши једна судбине стоје насупрот сензационалности и инстант рецептима. Књига која не успева далеко да стигне.

Томас де Квинси - Последњи дани Имануела Канта

2006-11-25T11:46:00.001+01:00

У овој књижици уобличени су описи Кантових познаника о његовим последњим данима. Након Кантове кратке биографије и упозоравајуће напомене аутора да су записи из којих је црпео материјал „биографски трач“, следи прича у првом лицу која ни сама није далеко од те одреднице.

Тек повремено појаве се Кантова промишљања или став. Занимљива цртица о убеђености да му је дисање кроз нос омогућило да очува здравље до позних година (претеча Бутејковом методу?). Како му се живот ближи крају, све израженије су особености старости - успоравање виспрености у мишљењу, недостатак трпљења присуства непознатих. Како време одмиче, људи којима је окружен преузимају његове свакодневне обавезе, али и надлежности над његовим животом. Услед старости ослабљен, Кант почиње да се гаси након губитка жеље за храном.

Крај великог човека у овој књижици није другачији од краја било ког другог. Уверљиво, мада не достиже ниво де Квинсијевих "исповести".

Миомир Петровић – Лисичје лудило

2006-11-20T14:06:00.001+01:00

Роман о моралном посрнућу током деведесетих, налик је на филм пренесен у други медијум.

Главе романа наизменично описују две приче. Прва прати београдског психолога испразног живота, који почиње да налази смисао у еротским сусретима са студенткињом, за коју се открива да је проститука. Тада, њих двоје као да мењају улоге. Друга прати деду главног јунака, у периоду од његових студија у Фиренци до смрти у Норвешкој током другог светског рата. Био је фалсификатор и преварант, а јунаков отац га описује и као вукодлака. Управо давнашња дедина пошиљка прелази из ове у причу о унука, и - мада му ненамењена - довршава његово стропоштавање.

Аутор је очигледно фасциниран филмом, али на једном месту описује филм чијег редитеља погрешно наводи. Обзиром на то да се у роману до краја разјашњавају мотивација и дела јунака, грешка је вероватно ненамерна. Тек, филм са семенкама које се ноћу претварају у клонове који елиминишу људе на основу којих су настали је „Invasion of the Body Snatchers“, што Кроненеберг није режирао (већ, у једној верзији, Кауфман).

Најуспелији су описи забава на које одлази главни јунак, а које необично подсећају на ону из Кјубриковог филма „Широм затворених очију“. У питању су сусрети порнографске естетике наводних српских политичких неистомишљеника измешаних са подсветом. Главни јунак тврдоглаво себи понавља да га црнило не мења нити дотиче, мада повремено себи признаје да му се прилагођава.

У већем делу књиге покушана је да се испреде и паралелна историја у коју је уплетено и друштво „Тула“, повест о вукодлаку, као и да се београдским протестима прида езотеријски призвук. Упркос труду који је уложен у вођењу прве две повести оне ипак остају површне, а последња је само започета.

Књига која, баш као ни савремени филм, не нуди и не тражи више од конзумирања, и аутор коме се ипак може пружити још једна шанса.

(Блиц)

2006-11-14T17:16:00.001+01:00

Повод овог записа је у једном објашњењу из заграда. У пар речи осликано је стање свести савременика, у шта се можете уверити и коришћењем овог медија.

Сваког уторка, Весна Тријић служи се заградама да би што сажетије у „Блицу“ приказала по једну нову књигу белетристике. У једној од тих заграда даје (свој?) увид о
потрошачком друштву (чији је бог новац, а филозофија менаџмент)

О новцу довољно говори запис o опсесији новцем у САД-у, с тим што би самозадовољство удаљеношћу примера који је наведен било сувишно – као и много шта друго у овом времену постаје облик ствари које долазе. Неретко, и прижељкује се да дођу, као одраз „просвећености“.

У многим текстовима менаџмент прераста у филозофију, ауторима то као да се поткрада у заносу уздизања сопственог значења. Једноставне технике које праволинијски воде до циља управљања престају да буду само предмет ових разматрања, већ добијају тумачење општих образаца по којима треба да се понашају не једино они који се затекну у описаној ситуацији, већ увек и читав људски род. На крају, стижу и до гротескних конструкција о најбољем од свих могућих доба за живот, до уздизања принципа задовољства и још којечега.

На крају овог записа уместо тражења речи које би подједнако убедљиво приказале неко другачије стање од оваквог губитка сопствености, овде је место ономе који подстиче на акцију. Као што је написао Св. Теофан Затворник: „Бори се, и нећеш пасти.“

Јован Мирић - Свлачење висине

2006-11-10T11:45:00.003+01:00

Прилог: комплетан текст Свлачење висине на сајту издавача, по коме је књига и добила назив

Јован Мирић исписује записе о свакодневници, деведесетим годинама и не тако давној прошлости. Овом књигом, омогућио је велики ужитак читаоцима, и поставио тешко достижан задатак пред домаће ауторе.

Моралне дилеме свакодневнице у овој књизи читају се као штиво неког бестселера. Описујући промене у Србији и свету аутор налази примере који су део савременог живота – нпр. у опису промене перцепције света искористио је промену имена паса - некада Зељов, седамдесетих Џеки, а данас – Милан!?

Странице које је су исписане о деведесетим годинама представљају узорни напор да се пише о народу из кога се потиче. То није лак став, јер захтева и чојство и јунаштво. Посебно анализује подворнички став Срба који мисле да на тај начин постају „добре душе“, не увиђајући у таквом ставу своју охолост.

Повратком у не тако давну прошлост налази још убедљивије примере пречесто испољавана (српске) наивности према Ауторитету. Неки од тих записа су дубоко потресни, а писац ових редова је пред уводом прва од три записа о недоследности остао запитан – да ли је могуће да људска душа пристаје на такве обрте?

Аутор је у овој књизи усресређен, кристално јасне мисли, излажући суштину без лутања. Успева да начини симбиозу беспрекорне логике и излагања које се нетремице прати, и у које може да се урони (дословно) у свакој прилици. Држао се кратке форме у излагању, што је само плус код савременог читаоца који тешко да би смогао снаге за дуготрајније удубљивање. Записи су конципирани тако да отварају тему, нуде дилему, а онда спорије или брже осветљавају решење, које са последњим редовима понекад има и снагу откривења.

Рационално проницање у суштину ствари за аутора представља обавезу, чак и на теме за које се одвајкада каже да се о њима не расправља. Као пример, наводим убедљива цртица о укусима – диња и лубеница!? – што ма како у тексту који управо читате бизарно звучало, у овој књизи беспрекорно функционише. Можда је управо ова цртица најбољи пример ауторовог става да нема теме о којој се не може расправљати. Можда само – не уме.

Снага и лакоћа. Слављење разума. Притајена радост спознаје.

Најтоплије препоручујем.

Уводна напомена

2006-11-09T12:37:00.001+01:00

Запис који садржи наслов а у опису садржи само три тачке представља најаву за текст који следи.