Читање

20.11.06

Миомир Петровић – Лисичје лудило


Роман о моралном посрнућу током деведесетих, налик је на филм пренесен у други медијум.

Главе романа наизменично описују две приче. Прва прати београдског психолога испразног живота, који почиње да налази смисао у еротским сусретима са студенткињом, за коју се открива да је проститука. Тада, њих двоје као да мењају улоге. Друга прати деду главног јунака, у периоду од његових студија у Фиренци до смрти у Норвешкој током другог светског рата. Био је фалсификатор и преварант, а јунаков отац га описује и као вукодлака. Управо давнашња дедина пошиљка прелази из ове у причу о унука, и - мада му ненамењена - довршава његово стропоштавање.

Аутор је очигледно фасциниран филмом, али на једном месту описује филм чијег редитеља погрешно наводи. Обзиром на то да се у роману до краја разјашњавају мотивација и дела јунака, грешка је вероватно ненамерна. Тек, филм са семенкама које се ноћу претварају у клонове који елиминишу људе на основу којих су настали је „Invasion of the Body Snatchers“, што Кроненеберг није режирао (већ, у једној верзији, Кауфман).

Најуспелији су описи забава на које одлази главни јунак, а које необично подсећају на ону из Кјубриковог филма „Широм затворених очију“. У питању су сусрети порнографске естетике наводних српских политичких неистомишљеника измешаних са подсветом. Главни јунак тврдоглаво себи понавља да га црнило не мења нити дотиче, мада повремено себи признаје да му се прилагођава.

У већем делу књиге покушана је да се испреде и паралелна историја у коју је уплетено и друштво „Тула“, повест о вукодлаку, као и да се београдским протестима прида езотеријски призвук. Упркос труду који је уложен у вођењу прве две повести оне ипак остају површне, а последња је само започета.

Књига која, баш као ни савремени филм, не нуди и не тражи више од конзумирања, и аутор коме се ипак може пружити још једна шанса.

Labels: ,

0 Comments:

Post a Comment

<< Home