Читање

27.6.14

Станко Церовић - Дрво живота плодови смрти

Изузетна књига есеја Станка Церовића. У њој можете прочитати о томе како се човек може посветити читању само једне књиге, и како се у томе може изналазити многоструки смисао. Можете се очарати стилски брушеним есејима у којима и сам читалац упија све сокове и мирисе црногорског приморја, посматрајући сву радост и славу живота. Као најупечатљивији, биће истакнути есеј о сусрету Марка Миљанова и Јосефа Холачека и есеј о Гаврилу Принципу. Овај први, уз текстове од аутору тако различитог - а тако сличног - Момчила Селића, могу да уврстим у најбоље о Марку Миљанову. Контраст у доживљају света, истакнут нама данас наивним а продирућим и расветљавајућим питањима која Миљанов поставља добронамерном западњаку Холачеку, служи као предложак за описивање велике промена која је настала када јуначки поглед на живот бива замењен модерним. Други есеј пренесен је у целости, као подсећање на великог јунака, славне догађаје од пре сто година и њихова данашња тумачења (преузето са сајта Књижара)

Колиба у историји

За дивно чудо, с обзиром на вријеме и друштво, сачувано је доста фотографија Гаврила Принципа и средине у којој је живио. Као што се у сунчевом зраку који је нашао пукотину у даскама и простријелио мрачну просторију види изрезак живота – са зрнцима прашине што се отимају да остану што дуже у свјетлости, стварима и људима који се губе у све тамнијим контурама што су даље од зрака, док у угловима све не нестане у мраку – тако се на овим фотографијама назире траг огромне мистерије која обавија Малољетника у чијем је знаку протекао двадесети вијек. Он је у историји оно што је Артур Рембо у поезији: метеор који се појавио мимо познатих закона о кретању небеских тијела.

Како год се то дешавало, лијепо је: у трулој цивилизацији која је похлепу претворила у циљ живота, а борбу за опстанак у једину истину о људима, и која се рушила са висина свога богатства и својих илузија, пријетећи да загуши живот на земљи, усред те буке и бијеса појавила се фигура неукротивог Малољетника што пљуцка у пожар чачкајући зубе и мирно улази у њега као да једини зна тајни смисао збивања, као да једини зна да је ријеч о нечему другом и некоме другом а не о томе што људи мисле да виде, мисле да раде, мисле да знају, а понајмање о томе чему се надају.

Ово и није херој, једва ако се откачио од мајчине сукње, али опет тешко да је било хероја који се толико ругао страху, био тако сигуран на свом путу, као да га води лично Атина за руку, који је с толико лакоће одустајао од живота, а чије је голобрадо лице тако силовито обасјало историју.

Кад је убио аустроугарског принца 1914, на Видовдан, највећи пагански празник јужних Словена, било му је двадесет година. Као малољетник није могао бити осуђен на смрт, тако да је бачен у тамницу, гдје је умро на крају рата, као најомрзнутији дјечак Европе, буквално под рушевинама Аустроугарске царевине.

Болешљив, мршав и испијен, блиједога лица, с неким необичним погледом који би дјеловао као поспан да нема у њему нечег занесеног, као уснулог, и зато непоколебивог. Стиче се утисак да се живот овога дјечака већ десио; одавно је све обављено, само богиња проноси његову опрану главу кроз непријатељске редове.

То исто се назире и на групним фотографијама, али на још чуднији начин. Постоје фотографије са другим завјереницима и младобосанцима. Гаврило међу њима није био ништа посебно. Па ипак, на тим фотографијама Гаврило Принцип привлачи поглед као неко издвојен, одабран, сјеновит. Сви други дјелују као људи у којима и око којих се нешто дешава, они су у околностима и у току збивања, психолошки и социјално, само Гаврило изгледа као залутало биће, нешто коначно, довршено и затворено, изван околности и самога себе. Може бити да је ово посљедица туберкулозе – плућни болесници, нарочито ако су млади, вуку преко лица и у понашању нешто као судбинску сјенку.

Зна се да је тај атентат пун невјероватних случајности. Аматерски организован, скоро неизводив, све је испало друкчије и више пута потпуно пропало, док принчевска поворка није набасала на Гаврила као да га је тражила кроз цијело Сарајево. И ако је од судбине, много је.

Постоје и фотографије његовог села, родитеља и родне куће.

То је најсиромашнија колиба у Европи. Све је на ивици ничега. Колиба је склепана од најбједнијег материјала, само колико да се држи, све је голо, унутра и око ње, на херцеговачком камену, љутом од самоће; није се ни стигло до идеје о украсима. Језиви притисак елемената, за оне који су у њима одрастали ништа није тако незаборавно, бљештава свјетлост и оштра сјенка, опојни мириси, љути укуси, чисти покрети и гласови, једва понека домаћа животиња у царству змија што играју по камењу. Живот је нешто кратко, чисто и несхватљиво. Остало су наслаге ђубрива.

У тој колиби је Гаврила Принципа историја пољубила у уста. Ријетки су такви људи, у њима нема ништа лично, а много је нељудског, као мјесечаре нека сила их води тајном циљу. Тешко је о њима мислити, а истовремено су незаобилазни и привлачни, као да нешто зове из њих, али немушто. Тама, тама, дубина и тајна. Ништа Гаврило није урадио у животу, чак су га из гимназије избацили, а у војску га нијесу примили. Као да су сва врата друштва затворена за њега. Онда се одједном, пред њим и само за њега, широм отвори капија која се ни за кога не отвара. Сукне у историју, два хица и готово, као испод камена змија с којом је растао. У двадесетој години у најдубљу таму тамнице, у двадесет и четвртој смрт. Па човјек помисли да ту нема ништа, само случај и несрећа, али ко, или шта, тако смишљено, тако прецизно и, изнад свега, тако прекрасно кроз њега ствара своје дјело? Случај, али у оквиру историјске нужности. Требало би имати већу душу и ширу свијест да би се разумјели људи који разбијају оквире свијести и историје.

Ех, кад бих ја могао рећи о било ком дјелићу овога свијета, најмањој мрвици реалности, тако храбро и тако јасно, то што је Гаврило Принцип рекао једним метком о европској цивилизацији! Рећи најдубљу истину о двадесетом вијеку, рећи је и одмах је главом платити, јер је досегнут максимум живота, ето, кад бих такво нешто могао, друкчије би се и писало и читало, па и живјело.

Дјечак из колибе је 1914. године био једини човјек у Европи, нешто младо и чисто, сакривено и храбро, потпуна негација цивилизације што је издала човјека и ушла са њим у рат до истребљења. Индијанац, црнац, пролетер, жена и дијете, рудар и логораш, туберкулозни анђео вођен њежном богињом што је хтјела тако да га утјеши: ево, сине мој посљедњи, гурни ову грађевину прстом, то ће ти се допасти, а отац ће ти урачунати у праведност.

Ерик Хобзбаум написао је "скраћену историју двадесетог вијека", од Првог свјетског рата до краја Хладног рата, добро уочивши да је то цјелина. Цјелина у знаку Гаврила Принципа. Кроз цио вијек ће се понављати у безброј варијаната његов јуриш на пријесто Зла. У сваком покушају да се пробије човјек кроз зидине затвора, да понижени и увријеђени дигну главу, да мисао и осјећање збришу окове рачуна и похлепе, издаје и подвале са срца и историје, у сваком покушају поново дјечак Гаврило, гладан, јектичав, го и бос, излази из мрачне колибе и жмирка на сунцу. Он је херој процеса који ће се у двадесетом вијеку звати "деколонизација".

Тако би изгледала историја "немогућег двадесетог вијека", онога који је прошао испод површине и није се десио. Вијека без свјетлости и без излаза, у којем су можда, као никад раније у историји, толике масе невиних и храбрих тражиле зрак свјетлости и остале у мраку, преварене, удављене, избрисане. Вијек личи на један сан у којем сам видио просторију у којој је све запушено и замрачено, и прозори и врата, и кључаонице и саставци између врата и довратка. Сан се, додуше, односио на мој живот, а не на вијек, али ако се ни мој живот, по угледу на друге, није појавио на свјетлости божјега дана, осим као срамотна варка, нека бар ова ноћна визија о мени послужи као метафора за нешто, или некога, што јесте. Човјек служи животу како може.

Ове колибе на граници између пећине и стамбеног простора никад нијесу заслужиле довољно пажње, ни код социолога ни код архитеката. Није једини разлог што у њима одрастају опасна дјеца вођена руком дивљих мајки, ни што су глува и нијема, па не дају довољно материјала стручњацима. Него сва фина и сложена средства која свијест израђује да би своја дјела разумјела и себи се дивила, у замковима, палатама, у умјетности и филозофским системима, сва она постају сметња пред колибом на камену која се једва разликује од камена, више као да је на њему израсла него као да ју је људска рука направила. Слијепо вјерна Ничему, чува свету тајну Ничега. Колика се љубав и вјера зачињу у тим колибама знају само жене које су као у неком дослуху са њима и њиховим тајнама. Недалеко одатле, у Црној Гори, гдје подивља природа у бијесним ријекама и поломљеним планинама, гдје нешто стално глогоће, шуми, пршти и урла а нема нигдје никога, ова приврженост голоме и чистоме Ничему постаје опојна, људи падају у заносе од невидљивих загрљаја и пољубаца; заносе који се често чују као хропац.

У овој колиби човјек живи без посредника, го пред Богом. Због те голотиње ништа се о њој не може разумјети, још мање јој се могу додати идеје него украси, ништа осим ватре, лонца на ватри и онога што се зачиње у очима око ватре. То је свијет прије лажи и јачи од лажи.

Ипак, зашто је овај задимљени ваздух у колиби, испуњен смрадом стоке што ту живи заједно са људима, толико набијен осјећањима и сјећањима?

Неко је велико благо, из тајних ризница, Гаврило Принцип просуо у свој вијек не би ли спасао људе, па и ако му није пошло за руком, нечему је служило. Ако ништа друго, Малољетникова чистота је обасјала несрећу милиона, као што је колиба, улазећи у историју, својим танким праменом дима дала нешто људско њеном лажном сјају и рушевинама. Ко је у крвавој причи са сарајевске калдрме принц, а ко атентатор? Шта је палата, а шта колиба, кад се са очију скине копрена?

Ако се суди по умножавању силе и пара, двадесети вијек је био амерички, али ако се гледа по надама и заносима људских маса, по уложеном напору и жртвама, онда је био југословенски. Југословенски је највише по снази илузија и узалудности вјере, јер двадесети вијек је, више него иједан што се памти, вијек безнађа. На његовом излазу пише: "Све је било узалудно", а на улазу је изгледа писало, судећи бар по срцима револуционара који су га обиљежили: "Све је могуће". Између оваквих реченица могу да стану страшне драме, а ако су збијене у животу једне или неколико генерација, онда сцена личи на поприште какво историја ријетко прави.

Више него у другим вјековима, у овоме се видјела илузија силе и богатства. У ту илузију је пуцао Гаврило Принцип. Срушила су се три велика царства и неколико мањих, аустроугарско, француско и енглеско, а два су се нова отимала за власт у свијету, совјетско и америчко. На изласку из вијека, на рушевинама логора и атомских бомби, остао је непобједиви каубој. Ни та слика није без тајне: у загрљају с папом. И Бог кад умре у историји, иза њега остану таштина и похлепа.

Совјетско царство је било најефемерније у историји, америчко је изашло из те борбе као највећа сила у историји; свјетско царство коме се крај није назирао. Па се и ово чудо снаге и воље, са бомбардовањем Југославије у посљедњој години вијека, претворило у илузију, трајало је колико и бестселери који су били посвећени његовој непобједивости у вјечности.

Ово ће остати мистерија: како се Југославија родила из пуцња Гаврила Принципа, зашто је морала да буде у сукобу са сваком империјом која је тежила освајању свијета и зашто је баш и само ова држава збрисана на крају Хладног рата, као једини успјех, али и гробница, евроатлантског царства? Ко се осветио костима Гаврила Принципа, баш кад је почела нова колонизација свијета?

Трећи рајх се обрушио на Југославију као ни на једну другу државу у Европи, са изузетком Совјетског Савеза, и као нигдје другдје ту му је пружан отпор од првог до посљедњег дана рата.

Разбијање совјетске империје почело је сукобом с Југославијом 1948. године; само су се југословенски револуционари супротставили Стаљину с још чистијом вјером од његове.

Само је Југославија остала независна у Европи у току Хладног рата, уклијештена између двије свјетске империје.

Чим се Њемачка ујединила, кренула је из све снаге у распарчавање Југославије и освету Србима за два свјетска рата.

И само су овдје, деведесетих година, на врхунцу моћи, Американци морали да изазову праве ратове, вишегодишње, да би разбили државу и принудили њене народе на покорност, на крају и отворено ратујући, уз мобилизацију цијелог НАТО-а.

Често су ме питали о узроцима распада Југославије. Само је један нужан и довољан. Између два царства, Југославија је била независна педесет година. Кад се једно царство распало, друго је конфисковало његове посједе. Остала је у средини аномалија, независна Југославија, још увијек у инерцији пуцња Гаврила Принципа из којег је рођена: борба против моћних сила. Узалудни бљесак понижених и увријеђених у историји. Некако се морала испеглати географска карта Европе да покаже границе америчког царства. Није могло без рата. Све остало, локалне вође и национализми, лажи и интриге, убијања и пљачке, све су то само детаљи којима се попуњава готова прича.

Често се говорило да је Југославија била крхка држава. Можда није, него необјашњиво жилава. Само се Југославија, додуше сведена на језгро српског народа, на крају вијека нашла изолована у Европској унији, опкољена са сваке стране, блокирана, као затвор и карантин, као нека дивља животиња која се не може дресирати, чак је не можете лако ни убити, него тако мора остати изолована и бити полако уморена, разним средствима и начинима. Около, цијела Унија, покорна и послушна, без ријечи протеста док се над њом ширила гвоздена мрежа НАТО-а. Можда због сувише рационалног прилаза свему, па и историји, постоји у западним империјама нека незгодна склоност ка "коначним рјешењима". Далековидо планирају: не воле да трава расте на мјесту злочина. Док ово пишем, требало би бити видовит па знати да ли ће овога пута ићи до краја, "коначног рјешења" за српски народ.

Једном сам видио евроатлантског Киклопа изблиза и од тада се заклањам иза камења и дрвећа да ме не напипа и шију ми не заврне као пилету. Има једно око а двије главе, једним устима крца лобање, другим пјева успаванке, а на гузицу се смије. Пробај да прођеш поред њега непримијећен.

Зашто Југославија?

Трајала је тачно колико велики заноси и сукоби двадесетог вијека. Само је Београд бомбардован четири пута у вијеку, од сваке велике силе достојне тога имена. У Првом рату од Аустријанаца, на почетку Другог од нациста, на крају истог рата од Американаца и Енглеза, а на крају вијека од цијелог НАТО-а. Било је мишљења да нема сврхе обнављати зграде.

Шта су та бомбардовања хтјела да униште, да докрајче, или да спријече да се појави?

Испада да су Срби најнепокорнији народ у Европи, али зашто, кад то не одговара никаквим идејама, политичким покретима, чак ни жељама? То је нешто као судбина. Или, пак, имају смисла оне теорије о тајнама географије: ту се, као, спајају континенти, тектонски поремећаји, токови историје, запад–исток, хришћанство–ислам, итд. Земља се под Србима и око њих ломи и буни, привлачи силе, и они добијају по глави. И баш кад би хтјели да се поклоне, земља се опет затресе. Могу без хљеба и воде, али не могу да се покоре. Тешко се бавити још нечим, кад сте осуђени на побуну.

Нешто је било, некад и негдје, ту иза брда, нешто сувише опасно за оне који хоће да владају људима и сувише драгоцјено за људе који хоће да остану вјерни себи, али шта – сви су заборавили. Насљеђује се генерацијама морање, морање да се отме, морање да се сачува, морање да се буде и, најљепше од свих морања – морање да се страда, до самоуништења, да би људи остали вјерни. Ова српска мистерија историје и стратегије, или балканске географије, у којој се одвијао немогући двадесети вијек, има своје скривено људско срце. Југославија је колиба Гаврила Принципа. Као он у историји, и она је међу државама малољетница. Из побуне рођена, несташна и неукротива, утучена, на крају пораза двадесетог вијека, у име империјалног реда и закона.

Кад су нацисти дошли у Сарајево 1941. године, уклонили су спомен-плочу Гаврилу Принципу на мосту који је носио његово име. Аустријски каплар, на врхунцу моћи, није заборавио изазов јектичавог Малољетника. Послије рата, плоча је поново постављена.

Кад је деведесетих година бјеснио рат у Босни, која је била срце Југославије, нове власти у новом евроатлантском протекторату опет су разбиле плочу и избрисале трагове Гаврила Принципа. Малољетнику је био подигнут споменик сасвим достојан њега: у асфалту су биле урезане његове стопе, мјесто на коме је стајао кад је пуцао у Историју. Као да није био човјек, само траг бесмртног духа. Више нема отиска његових стопала, као ни његовога имена у званичном животу народа. Сишао је у густи мрак балканске историје, гдје нека мршава лица дубоких бора једу раштан и сјећају се изгубљених битака, гдје не смију да зађу трупе ниједне империје, гдје зуји и мирише нешто опојно, прекрасно и неподношљиво, чему се не може бити вјеран осим по цијену главе, баш као Гаврило Принцип, али у чему се никад не умире. Тамо се бјежи од сваке власти овога свијета, отуд се удара на сваку власт. Тамо вас нико не може наћи. Осим народних гуслара, заиста често слијепих, чија се традиција, никад непрекинута, вуче од Хомерових времена. Слијепци пролазе беспућима и пјевају о тајном излазу из безизлаза.

Чуо сам ових дана једног европског политичара гдје каже да ће двије хиљаде и четрнаесте године, на стогодишњицу сарајевског атентата, бити организоване европске прославе, заједно са балканским народима, у првом реду Србима, да се покаже да више никад нећемо починити сличне грешке. Малољетник више не смије ући у Историју.



Labels: ,

31.1.12

Станислав Винавер – Ратни другови

Збирка песама „Ратни другови“ употпуњује свеобухватност доживљаја Првог светског рата у српској литератури (занимљиву трилогију дела која се међусобно допуњују сачињавала би уз „Живот човека на Балкану“ Станислава Кракова и „Црвене магле“ Драгише Васића).

Песме без риме, наизглед ближе приповедном него поетском обрасцу, лако се читају. У свакој од њих, а више их је од три десетине, опевана је по једна људска судбина која се у току војевања преплела са Винаверовом. Узвишени примери пожртвовања и борби смењују се са призорима ледене Албаније и зеленог јонског острва... Нестварно данас звуче животни путеви српских студената са Сорбоне и других знаменитих универзитета тога времена, који су се враћали у отаџбину да би заузели своја места у строју. Наравно, та нестварност говори више о нашем жалосном времену, када ионако многима није ни важно да буду названи Човеком.

Опис судњег часа, оплемењеног страдањима, најчешће је на крају ових песама. Нимало изненађујуће, у историји је исписано да је током Великог рата Србија изгубила 40 одсто мушког становништва...

У појединим песмама Винавер жацне своје јунаке, приказујући да су преозбиљно схватили себе и своју улогу у догађајима, па тако упућује ироничан поглед на неискусног младог командира који треба да предводе борце из Балканских ратова, или остарелог фељтонисту који прецењују своје дело... Тек у две-три песме његови ликови су ван бојишта, и након рата поново испуњавају негдашње животне циљеве, али у том животу који се означава лакшим и лагоднијим остају без исказане смотрености и чврстине.

Више од 70 година након првог издања, ова прећуткивана збирка поново је пред нама. За оно време битна модерност песничког поступка, изгубила је на значају. Занимљивији је данас упечатљиви начин на који су догађаји опевани, приказујући рат без улепшавања и као силу с којом су се, не тако давно, преци морали изборити. Изнад свега, у овој збирки слави се жртва за слободу, и лична, и целог народа.

Као илустрација, приложени су стихови из песме „потпуковник Тиосав Дринчић“. Као усклик радости и жудње, осокољење неутешнима и трајно уверење у непобедивост врлине. Данас, захтевају и једно посебно позвање - да и њих и целу збирку сачувамо, и пренесемо онима који ће их бити достојни. Да буду надахнути и охрабрени за дане који ће неумитно поново доћи.

Дај нам Боже муниције, муниције
За наше празне топове
Од како смо постали, гладни смо муниције!
Само муниције!
У њој смо тако оскудни
Због тога је и цела ова промена.

Да напунимо све батерије,
Сва гротла,
Да урлају топови и дан и ноћ

Да бљују ватру

Да никад не замукну у шенлуку

Да их стално хранимо челиком.
Па да пешадија јури ношена својом лаком песмом
Ношена лаком песмом од пушака,
Уз тешку срчану песму гвожђа,
Уз громки благослов хаубица, брђана и пољака –

Да се радује српска мајка
Да се радује српски народ
Да се радује свако српско срце
Тој слаткој веселој грмљавини.


Напомена

Књигу је 2005 и 2011 издао Жагор, а у електронској форми можете је пронаћи на следећим адресама:

Labels: ,

4.11.11

Коља Мићевић - Осам Влашића француског симболизма


Маларме
Верлен
Корбијер
Рембо
Лотреамон
Кро
Нуво
Лафорг





Коља Мићевић дарује нам, у славу поезије, 500 страница књиге сачињене од прозе и стихова. Исписао је биографске податке о осморици симболистичких песника, тумачио њихова дела, нашле су се ту и маштарије о њима. Како сам записује: „У овој књизи следим реку судбина (неколицине) песника и покушавам да уђем у „одаје тајне“, тј. што више у бит њихових стихова.“

У прочитавању (радо употребљаван глагол у књизи) животних прича песника, откривају се оне искрице посебности које указују како су промишљали свет. Увек у наговештајима, никада у разоткривањима, писано је и о њиховим емотивним животима. Овим поступком осветљени су ти чудновати ликови једног протеклог времена, и то баш нама који смо под свакодневним ударом обесплемењујућих садржаја.

Цитати, пренети из есеја и писама песника, резултат су исцрпног трагања и умешног избора. Тако, читамо да Лафорг сања о поезији која „није ништа друго до крајичци сањарије без наставка“. Исидор Дикас – Лотреамон даје кључ својих Малдорорових певања: „Опевао сам зло... у тој сублималној књижевности која опева очајање како би дотукла читаоца, и навела га да тражи доброту као лек“. У књизи је и сонет „Златни стихови“ Жерара де Нервала у коме – премда му не припада – овим стихом слути срж корена из којег је настао и путању развоја симболистичког покрета:
„И у мрачном бићу почива Бог скривен“

Тумачења су сасвим лична. Сме ли другачије поезија и да се тумачи!? Песме су често и на француском и у преводу, што омогућава једноставно препознавање рима и објашњење поетског поступка, као и скривених значења запретених у језику оригинала. Ова поређења откривају и мукотрпни преводилачки поступак којим стихове твори исти број слогова и стварају се риме речима сличне симболике. Навођењем сличности са српским песницима шири се тумачење и наше поезије.

Сасвим су убедљиве и промишљене, рекао бих проживљене, те стога дубоко личне маштарије које су нам у књизи подарене. Некада кратке, некада дуже цртице, исписане у прози или стиху, треба да наговесте смисао догађаја из живота песника. Други пут, то су покушаји да се кроз тајновито, најчешће астролошко, тумаче њихове личности и њихови стихови. Шта је све аутору овог дела дозвољено, и куда све успева да прошири значење поезије... Песнички поступак није само објаснио, већ и применио, па су се у књизи нашле и симболистичке песме које је сам написао! Као пример узорног поступка симболиста, у једној од њих императиви глагола постају аористи, као путоказ да се наслути оно што измиче...

Књига је ово разиграног духа, а где има Духа има и духовитости! Тако је пренета и анегдота о песнику Шарлу Кроу, творцу првог уређаја за снимање и репродуковање звука (палеофон), у којој се читаоцу открива прва реч која је имала част да буде њиме овековечена, али не и исписана у тексту који читате (одзвања ли она као песничка доскочица или одраз духа – и нашег – времена?).

У упознавању са јунацима овог дела постоји упоришна тачка, тачка на коју се цело дело ослања и опстаје: Коља истински воли свакога од песника о којима пише, њих ексцентрике, њих необичних карактера, али пре свега – њих ствараоце.

По теми неуобичајена за српску културу, ова књига појавила се у доба када је срамота признати да су за њено писање требале деценије, доба у коме није пристојно говорити о лирици, када чак ни престоничке библиотеке не откупљују књиге поезије... Да бисте је узели у руке, можда је потребно да Вам је битно неко од имена с насловне стране, да познајете француски толико да вас не исцрпљују понекад и непреведени стихови, да смете да дозволите себи препуштање чаролији искорака...

Баш као и тумачења о којима је писано, сам завршетак овог текста сасвим је личан: пристојност налаже да се на крају само захвалим аутору овог дела, али усуђујем се и да упитам – Коља, чиме смо заслужили ову књигу?


Labels: , , , , , , , , ,

1.10.10

Фра Луис из Леона – Мисли и размишљања

Током XVI века Филип II Хабзбург владао је Шпанијом и поносио се што над његовим краљевством „сунце никада не залази“. Осим по врхунцу моћи, тадашња шпанска држава остала је упамћена и по супротстављеним тековинама духа – с једне стране универзитетом у Саламанки, а с друге Светом инквизицијом. Животни пут Фра Луиса из Леона водио га је више пута до катедре у Саламанки, а након пада у немилост Инквизиције успео је да буде ослобођен оптужбе.

Књигу „Мисли и размишљања“ приредио је Хавијер Сан Хосе Лера као избор из прозних и поетских дела фра Луиса из Леона. У десетак тема груписано је 300 одељака који се најчешће не настављају један на други. Тежиште књиге је на ауторовом промишљању света – оног око човека, као и оног у њему. Поједине одељке као да је писао наш савременик, док у другим трага за трајно утемељеним, древним истинама. Одликује их згуснуто изражавање, а поједини увиди су такви да би одељак или два могли да послуже као окосница романескног дела. Циљ пута којим се креће мисао Фра Луиса је духовно узрастање. Богата и вредна су искуства са тог пута, исписана језиком који пре припада хришћанској древности него католичкој фразеологији.

У наставку ће бити размотрена само два од промишљања, јер разноликост интересовања представљених у овом избору захтева знатно већи простор за анализу.

Промишљања о свакодневици учине се архаичним након пет векова, али није тешко увидети да дотичу саму срж појава. Тако разматрање о моди до танчина приказује обрасце понашања оних којима праћење моде постаје водећа идеја. Да би у овоме успео, аутор заузима положај посматрача измештеног из света, који са једне непомичне тачке прати пролазност феномена. Када се одагна опсена, бива разоткривена гола страст, која шиба и предводи вољу.

(42) Ако ли се предају уживањима, читав им је живот ручак и ужина, и врт и наклапање, и дан је леп; и ако ли светкује, посао од страсти невероватна лудост и лудорија постаје, јер данас једна хаљина, а сутра друга, и свако весеље за себе; што данас чине сутра рашчињавају, и све што виде, пожеле. А лудост им још и даље иде, јер учитељице и изумитељке нових ствари и одеће постају, и из све снаге се упињу да на видело изнесу оно што никад виђено није било. 

(43) И лудило нараста, и више им се не свиђа лепо и раскошно, већ само скупо и драгоцено, и тканина мора да дође не знам одакле, и брокат да буде најбољи, и јантар на рукавици и торбици, и чак на обући која мора да сија од злата, као врпце у коси, и плашт мора да буде са више веза од сукње, и све ново, и све модерно, и све сачињено јуче да би се обукло данас и одбацило сутра. И као дивљи коњи кад узде олабаве, што више јуре то као да без главе хитају, и као камен што пада што се више спушта то бржи бива, тако се и жеђ у њима појачава што више пију, и лудило и безумље почетак су новог већег, и што више троше више им се свиђа трошити.

Дубок је и следећи увид, који се наизглед описује негдашње васпитавање:

(246) Мајке, забринуте за добробит својих кћери, забрањују им да разговарају с неким другим женама, а не забрањују им стихове и песмице лаког садржаја који с њима разговарају сваког часа, и оне се од њих не чувају, него их чак уче и певају, те их песме привлаче и трајно убеђују, и уливајући им свој отров у груди, мало-помало их заразе и униште.

Иза ове сцене наилазимо на мисао да нас мењају нарочито они утицаји на чије деловање не обраћамо пажњу, јер их не препознајемо као битне. Заборављено је олако да речи које се чују, прочитају, а камо ли понове, преобликују свест.

Користећи ово разматрање направимо искорак од дела, и подсетимо се проблема замене ћирилице латиницом који данас постоји у српском језику. Књиге, писани и електронски медији, као и истакнути називи фирми, све чешће нису исписани на ћирилици. Чак и у центру престоног града из помодности, или подражавања, као шиљци копаља освајачких хорди ковитлају се вршци латиничних слова... Писање (чак и читање) на латиничном писму није безазлено, већ води нужном преображају, и сваког од нас појединачно, и нас свеукупно. Да бисмо постали други, треба прво да напустимо своје биће, да се обезличимо. То, заправо, прво значи нестанак нас који јесмо. Људско биће и по инстинкту и по божанској искри тежи да јесте. У тој борби за себе, пажња је прва брана којом се угроженост препознаје, а битно и мање битно раздвајају да би се истини погледало у очи.

На крају, вратимо се „Мислима и размишљањима“. Обзиром на период протекао од настанка списа фра Луиса из Леона до превода овог избора, није лако поверовати да ће у догледно време неко од његових целовитих дела бити објављено на српском језику. То нека буде додатни подстрек да се прочита ова кратка и надахњујућа књига.

Labels: ,

18.6.10

Милан Кашанин – Погледи и мисли

Есеји сакупљени у овој књизи настајали су од двадесетих до седамдесетих година ХХ века. Одликује их стилска уједначеност, увек су интригантни, никада сувопарни. По теми, везани су за сликарство, архитектуру и вајарство (прва целина), књижевност (друга), док се трећа целина састоји из цртица („мисли“) о уметности и уметницима. Описују дела домаћих и иностраних стваралаца у периоду од средњег до друге половине ХХ века.

Премда је у питању изузетно значајна личност српске културе, Кашанин није помињан у школском систему (важи ли то и даље?). Разлози су били политичке природе – био је близак пријатељ и управник музеја кнеза Павла, и на тој функцији остао је до краја другог светског рата. Тек недавно широка публика могла је на РТС-у да види ТВ емисију о његовом животу, толико садржајном да је имала више наставака.

У овом делу посебно се велича српска средњевековна прошлост – али не она коју налазимо у народној поезији, већ она високе културе, са фресака, из записа и палата средњовековних. Србија велелепног Раса подсећа га на Тоскану по уметничком замаху, прожету православном уметношћу, најдуховнијом познатом у историји света. Уметничка дела из тог раздобља имају негдашњу пуноћу само уколико се понови начин на који су некада била доживљавана - фреске, на пример, треба посматрати у цркви уз православно појање. Стару српску књижевност смо занемарили као и језик на коме је писана. Српскословенски је језик необичне мелодичности, и језик сакрални, у коме су сачуване наше речи за философске појмове чије позајмљенице данас користимо.

Приказане су и оне наше стране којих не бисмо смели да поносимо, па тако указује и на унижавања сопствене историје, а занимљиво је да је један од наведених примера – опијање пре битке на Марици, аутор препознао као заблуду коју је протурио Јиречек, а која је вероватно и данас у школским лекцијама. Истакнуте су и мањкавости нашег народа и његове елите као драма коју чине „мале могућности, а велике потребе и хтења“.

Актуелна су и запажања о животу Срба под „цивилизаторима“, Турском и Аустроугарском. Како нам каже аутор, истина је, могао је Србин да постане и турски велики везир, али – требало је прво да се потурчи, а затим да не ради на обнови српског, већ турског царства. И, заиста, могао је Србин да буде генерал у аустроугарској војсци, али борећи се против свог народа и против свих који су се борили за слободу народа српског.

Веран традиционалним вредностима, у Европи модерног доба аутор препознаје преобликовање (и) уметничких стремљења, превасходно подстакнуто масама приучених. С једне стране, требају таквом свету критичари, који му објашњавају дела, а с друге, појединци у таквом свету постају заинтересовани да и сами стварају. Чине то без потребних умећа, опонашајући писање, компоновање, сликање... То су дела „аматера“, и већ их је за ауторова живота било све више и више. Захваљујући интернету, данас она преовлађују у свим областима стваралаштва. Настала од било кога, било каквог садржаја, ничим спутана, јавно су доступна. Било би занимљиво ово даље истраживатити у савременом добу, можда почевши од књиге Ендрју Кина „Култ аматера – како данашњи интернет убија нашу културу“ (Andrew Keen „Cult of the Amateur – How today’s internet is killing our culture“)

Сусрет са овом књигом открива ставове већ одомаћене у српској култури, премда се то не би очекивало код аутора који је добар део живота био скрајнут. Тумачење ове чињенице можда би могло да буде на трагу Кавафијевог записа у коме се саветује да човек увек сведочи оно у шта верује, нарочито када не може то да оствари. Уколико се не нађе неко ко би могао да му помогне, лако може да се деси да ће глас ширити даље, све док се не нађе неко ко ће бити кадар да нешто учини. По свему судећи управо тако мисли које су требало да остану слабо познате рашириле су се, преко посвећеника и зналаца, да би прожеле нашу културу – оне о српској средњевековној књижевности, језику, вредновању писаца, песника, сликара...

Налик на високо образованог средњовековног племића, којима се толико дивио, Кашанин радо говори о својим знањима и погледима и у овој књизи казује нам да, поносни на своју традицију и ојачани њеним изучавањем, сами витешки и без страха треба да хрлимо пред изазове који нас очекују. Читајмо Кашанина!

Labels: ,

7.5.09

Резолуција о Јасеновцу

Док домаћи политичари покушавају да буду политички коректни чак и по питању места истребљења Срба, РАС успева да се након Њујорка и у Вашингтону обележава сећање на жртве логора смрти у Јасеновцу:

Градско веће Вашингтона је 5. маја 2009. Донело резолуцију којом се 22. април проглашава за Дан Јасеновца у Главном граду нације. Међународна српска организација – РАС је припремила предлог резолуције, а саму резолуцију је подржао Председавајући Градског већа. Резолуција је донета са циљем да Дан Јасеновца служи за образовање грађана Вашингтона о истребљењу које је спроведено у том логору смрти током Другог светског рата.

”Овом резолуцијом се показује да грађани главног града Америке, у коме се налази централни Музеј Холокауста, одају пошту невиним жртвама усташког режима, да њихове муке и смрт неће бити заборављене, умањене и ревидиране, и да ће се одржати сећање и на починиоце тих злочина да би се сваки покушај понављања таквих страхота одмах препознао и спречио.” – рекао је Вишеслав Симић, директор РАС-а.

Скенирана резолуција налази се на сајту РАС-а, а љубазношћу г. Вишеслава Симића ево текста резолуције на српском језику:

Градско веће Области Колумбија

Резолуција у сврху одавања признања и поште мучеништву и јунаштву заточеницима логора смрти Јасеновац, Јеврејима, Ромима и Србима, који су се 22. априла 1945. побунили и покушали да избегну потпуну планирану ликвидацију логораша од стране хрватских нациста, усташа.

Обзиром да је Јасеновац био највећи концентрациони логор за истребљење у такозваној Независној држави Хрватској током Другог светског рата, и да је био логор у којем су чак и немачки нацисти доживљавали шок због суровости и неизмерности истребљења људских бића у њему – људских бића која нису задовољавала услове прописане Законом о националној и верској чистоћи те стравичне марионетске државе;

Обзиром да су од усташа истребљени готово сви припадници јеврејског и ромског народа, и више од трећине српског, који су се затекли у границама нацистичке Хрватске (Центар Симон Визентал је проценио жртве на 30,000 Јевреја, 28,000 Рома и више од 600,000 Срба), и узимајући у обзир да је управо у Јасеновцу извршен покољ највећег броја тих жртава на најужаснији и најнељудскији начин;

Обзиром да је Независна држава Хрватска била једина земља у Другом светском рату која је имала посебан концентрациони логор за децу, у старом дворцу грофова Ердедија у Јастребарском, и да је само у Јасеновцу од усташа побијено 19,544-воро деце, припадника непожељних националних и верских мањина, а чији је идентитет касније документован;

Обзиром да је концентрациони логор смрти Јасеновац у своје жице примио прве Јевреје, Роме и Србе већ 21. Августа 1941, и да је сво време рата у Европи наставио да усмрћује те народе, све док се неколико стотина последњих преживелих мушкараца није побунило и покушало да побегне 22. априла 1945, и да је Југословенска армија ушла у празан и мукао логор 2. маја 1945, затекавши само усташе стражаре у њему;

Обзиром да нам храброст и жртва логораша и данас служе као вредан наук да, иако је само мало више од 100 логораша доживело слободу и могућност да сведочи о зверствима хрватске власти, и да нас њихова побуна и инстиктивна борба за опстанак опомињу да људски дух не може бити сломљен и да нељудски злочини не могу бити скривени;

Обзиром да одајемо почаст одлуци јасеновачких логораша да емигрирају у Сједињене Америчке Државе и да овде дају свој допринос развоју и унапређењу ове земље својим радом и искуством, и да, као грађани ове земље уживају у њеним слободама и благодетима, и не желећи да дозволимо да се запостави или избрише сећање на те америчке грађане и на њихове потомке, земљаке и браћу по вери;

Одлучујемо да се вољом Градског већа Области Колумбија ова Резолуција из 2009. у будуће наводи под именом ”Дан помена Јасеновца у главном граду нације.”

Градско веће Области Колумбија одаје пошту мучеништву и јунаштву Јевреја, Рома и Срба, логораша концентрационог логора смрти Јасеновца.

Labels: ,

15.1.09

Негативна представа стварности у српској култури

Негативна представа стварности у српској култури с краја двадесетог и почетка двадесет првог века постаје преовлађујући образац. Овај текст покушава да препозна облике испољавања, да открије разлоге њене доминанације, као и последице по оне који је стварају или уживају њене плодове. На крају, предложено је како се односити према оваквим делима, и указано је на могуће коришћење постојећег стања као одскочне даске за преображај.

Препознавање

У српској култури постоји снажна тежња ка негативном представљању стварности. Да би је снажније истакли, аутори приказују настраности, с подсмехом се односе према доброти и племенитости, установљују праву естетика зла. Нарочито је приметна у српском филму, као малобројној творевини (нпр. огавни Милош Бранковић), позоришту (нпр. драме Биљане Србљановић), као и књижевности (нпр. дела Марка Видојковића). Присутна је и у медијима кроз специјализацију појединих аутора за овакав угао посматрања (нпр. напори Петра Луковића).

Разлози

Инфантилно у ауторима може бити оправдање за испољавање овог обрасца у раној младости, али то што најчешће нису у њој указује да га заступају разумно и свесно.

Разлози за ово могу се наћи у контракултурном обрасцу, испољеном у различитим алтернативним покретима на Западу, који поставља морбидност и бизарност за мерило вредности. У време социјалистичке земље у којој смо живели, овакви покрети имали су посебну привлачност, као облик другости која је уз то била наизглед забрањена. Непотребно је говорити да су у културама из којих су пресликане ове тенденције оне остале у гету слободе избора маргиналних група.

Награђивање оваквих тенденција од стране иностраних жирија додатно их оснажује. С једне стране, несвесни презир цивилизованог Запада према вредностима српског друштва бива освешћен кроз оваква дела. С друге стране, сами аутори их тумаче као истинске вредности, чиме доприносе на снази свог будућег става. Дакле, ствара се позитивна повратна спрега, додатно појачана злом намером представљеном као облик помоћи тих цивилизованих земаља алтернативним облицима уметности у Србији.

Премда погурана споља, свакако да кривица за ниподоштавајући однос према сопственој земљи и народу лежи на онима који је испољавају. Утолико боље, ионако људи могу да мењају само оно што од зависи од њихове воље.

Последице

Домети негативне представе стварности видљиви су по већ њеним естетским резултатима – у књижевности језик постане ружан – изабране речи, конструкција реченица.

Испољавање ове представе може се препознати и као љубав према греху, а презир према грешнику. Њом се на нивоу појединачне личности унижава стваралац, као и онај ко ужива плодове таквог стваралаштва. У питању је драматично снижавање људског у човеку буђењем негативних осећања. Посебно лоше је уколико дође до усвајања оваквог обрасца мишљења, јер тиме онај који га је преузео није у стању некакве апатије, већ стању пропагирања зла.

Предлог

Однос према овим творевинама треба да је једноставан – избегавање! Зашто да не – и занемаривање! Беспотребан је чак и труд њиховог вредновања, јер тражи буђење негативне енергије приликом тумачења. Свако њено испољавање представља победу зла, освету онога што треба да буде побеђено.

Корак даље

Пир зла који покушава да буде представљан као српска култура захтева труд једног преображеног стварања, али и пружа могућност за лако препознавање истинских вредности.

Пре свега – човек је боголик. У овом свету свака личност заслужује љубав, јер је центар васељене. Вредности које је овај народ испољио, кренимо само од јунаштва и чојства, није тешко препознавати у српској историји и стварности. Све то као облик успињања на духовној вертикали уздигнутој на стварносној хоризонтали.

Путоказа ка узвисујућем има већ у делима савременика која су нам лако доступна, и која треба ослушкивати и немилице хвалити, на пример песме радости и светлости Војислава Карановића, лепотом разоткривајуће есеје Бојана Јовановића и још многе друге.



Споменик војводи Стевану Синђелићу у Нишу

Labels: , , ,