Станислав Винавер – Ратни другови

Збирка песама „Ратни другови“ употпуњује свеобухватност доживљаја Првог светског рата у српској литератури (занимљиву трилогију дела која се међусобно допуњују сачињавала би уз „Живот човека на Балкану“ Станислава Кракова и „Црвене магле“ Драгише Васића).

Песме без риме, наизглед ближе приповедном него поетском обрасцу, лако се читају. У свакој од њих, а више их је од три десетине, опевана је по једна људска судбина која се у току војевања преплела са Винаверовом. Узвишени примери пожртвовања и борби смењују се са призорима ледене Албаније и зеленог јонског острва... Нестварно данас звуче животни путеви српских студената са Сорбоне и других знаменитих универзитета тога времена, који су се враћали у отаџбину да би заузели своја места у строју. Наравно, та нестварност говори више о нашем жалосном времену, када ионако многима није ни важно да буду названи Човеком.

Опис судњег часа, оплемењеног страдањима, најчешће је на крају ових песама. Нимало изненађујуће, у историји је исписано да је током Великог рата Србија изгубила 40 одсто мушког становништва...

У појединим песмама Винавер жацне своје јунаке, приказујући да су преозбиљно схватили себе и своју улогу у догађајима, па тако упућује ироничан поглед на неискусног младог командира који треба да предводе борце из Балканских ратова, или остарелог фељтонисту који прецењују своје дело... Тек у две-три песме његови ликови су ван бојишта, и након рата поново испуњавају негдашње животне циљеве, али у том животу који се означава лакшим и лагоднијим остају без исказане смотрености и чврстине.

Више од 70 година након првог издања, ова прећуткивана збирка поново је пред нама. За оно време битна модерност песничког поступка, изгубила је на значају. Занимљивији је данас упечатљиви начин на који су догађаји опевани, приказујући рат без улепшавања и као силу с којом су се, не тако давно, преци морали изборити. Изнад свега, у овој збирки слави се жртва за слободу, и лична, и целог народа.

Као илустрација, приложени су стихови из песме „потпуковник Тиосав Дринчић“. Као усклик радости и жудње, осокољење неутешнима и трајно уверење у непобедивост врлине. Данас, захтевају и једно посебно позвање - да и њих и целу збирку сачувамо, и пренесемо онима који ће их бити достојни. Да буду надахнути и охрабрени за дане који ће неумитно поново доћи.

Дај нам Боже муниције, муниције

За наше празне топове

Од како смо постали, гладни смо муниције!

Само муниције!

У њој смо тако оскудни

Због тога је и цела ова промена.

Да напунимо све батерије,

Сва гротла,

Да урлају топови и дан и ноћ

Да бљују ватру

Да никад не замукну у шенлуку

Да их стално хранимо челиком.

Па да пешадија јури ношена својом лаком песмом

Ношена лаком песмом од пушака,

Уз тешку срчану песму гвожђа,

Уз громки благослов хаубица, брђана и пољака –

Да се радује српска мајка

Да се радује српски народ

Да се радује свако српско срце

Тој слаткој веселој грмљавини.

Напомена

Књигу је 2005 и 2011 издао Жагор, а у електронској форми можете је пронаћи на следећим адресама:

• I део 
• II део
• Поговор Надежде Винавер 

Коља Мићевић - Осам Влашића француског симболизма

Маларме
Верлен
Корбијер
Рембо
Лотреамон
Кро
Нуво
Лафорг





Коља Мићевић дарује нам, у славу поезије, 500 страница књиге сачињене од прозе и стихова. Исписао је биографске податке о осморици симболистичких песника, тумачио њихова дела, нашле су се ту и маштарије о њима. Како сам записује: „У овој књизи следим реку судбина (неколицине) песника и покушавам да уђем у „одаје тајне“, тј. што више у бит њихових стихова.“

У прочитавању (радо употребљаван глагол у књизи) животних прича песника, откривају се оне искрице посебности које указују како су промишљали свет. Увек у наговештајима, никада у разоткривањима, писано је и о њиховим емотивним животима. Овим поступком осветљени су ти чудновати ликови једног протеклог времена, и то баш нама који смо под свакодневним ударом обесплемењујућих садржаја.

Цитати, пренети из есеја и писама песника, резултат су исцрпног трагања и умешног избора. Тако, читамо да Лафорг сања о поезији која „није ништа друго до крајичци сањарије без наставка“. Исидор Дикас – Лотреамон даје кључ својих Малдорорових певања: „Опевао сам зло... у тој сублималној књижевности која опева очајање како би дотукла читаоца, и навела га да тражи доброту као лек“. У књизи је и сонет „Златни стихови“ Жерара де Нервала у коме – премда му не припада – овим стихом слути срж корена из којег је настао и путању развоја симболистичког покрета:
„И у мрачном бићу почива Бог скривен“

Тумачења су сасвим лична. Сме ли другачије поезија и да се тумачи!? Песме су често и на француском и у преводу, што омогућава једноставно препознавање рима и објашњење поетског поступка, као и скривених значења запретених у језику оригинала. Ова поређења откривају и мукотрпни преводилачки поступак којим стихове твори исти број слогова и стварају се риме речима сличне симболике. Навођењем сличности са српским песницима шири се тумачење и наше поезије.

Сасвим су убедљиве и промишљене, рекао бих проживљене, те стога дубоко личне маштарије које су нам у књизи подарене. Некада кратке, некада дуже цртице, исписане у прози или стиху, треба да наговесте смисао догађаја из живота песника. Други пут, то су покушаји да се кроз тајновито, најчешће астролошко, тумаче њихове личности и њихови стихови. Шта је све аутору овог дела дозвољено, и куда све успева да прошири значење поезије... Песнички поступак није само објаснио, већ и применио, па су се у књизи нашле и симболистичке песме које је сам написао! Као пример узорног поступка симболиста, у једној од њих императиви глагола постају аористи, као путоказ да се наслути оно што измиче...

Књига је ово разиграног духа, а где има Духа има и духовитости! Тако је пренета и анегдота о песнику Шарлу Кроу, творцу првог уређаја за снимање и репродуковање звука (палеофон), у којој се читаоцу открива прва реч која је имала част да буде њиме овековечена, али не и исписана у тексту који читате (одзвања ли она као песничка доскочица или одраз духа – и нашег – времена?).

У упознавању са јунацима овог дела постоји упоришна тачка, тачка на коју се цело дело ослања и опстаје: Коља истински воли свакога од песника о којима пише, њих ексцентрике, њих необичних карактера, али пре свега – њих ствараоце.

По теми неуобичајена за српску културу, ова књига појавила се у доба када је срамота признати да су за њено писање требале деценије, доба у коме није пристојно говорити о лирици, када чак ни престоничке библиотеке не откупљују књиге поезије... Да бисте је узели у руке, можда је потребно да Вам је битно неко од имена с насловне стране, да познајете француски толико да вас не исцрпљују понекад и непреведени стихови, да смете да дозволите себи препуштање чаролији искорака...

Баш као и тумачења о којима је писано, сам завршетак овог текста сасвим је личан: пристојност налаже да се на крају само захвалим аутору овог дела, али усуђујем се и да упитам – Коља, чиме смо заслужили ову књигу?

Фра Луис из Леона – Мисли и размишљања

Током XVI века Филип II Хабзбург владао је Шпанијом и поносио се што над његовим краљевством „сунце никада не залази“. Осим по врхунцу моћи, тадашња шпанска држава остала је упамћена и по супротстављеним тековинама духа – с једне стране универзитетом у Саламанки, а с друге Светом инквизицијом. Животни пут Фра Луиса из Леона водио га је више пута до катедре у Саламанки, а након пада у немилост Инквизиције успео је да буде ослобођен оптужбе.

Књигу „Мисли и размишљања“ приредио је Хавијер Сан Хосе Лера као избор из прозних и поетских дела фра Луиса из Леона. У десетак тема груписано је 300 одељака који се најчешће не настављају један на други. Тежиште књиге је на ауторовом промишљању света – оног око човека, као и оног у њему. Поједине одељке као да је писао наш савременик, док у другим трага за трајно утемељеним, древним истинама. Одликује их згуснуто изражавање, а поједини увиди су такви да би одељак или два могли да послуже као окосница романескног дела. Циљ пута којим се креће мисао Фра Луиса је духовно узрастање. Богата и вредна су искуства са тог пута, исписана језиком који пре припада хришћанској древности него католичкој фразеологији.

У наставку ће бити размотрена само два од промишљања, јер разноликост интересовања представљених у овом избору захтева знатно већи простор за анализу.

Промишљања о свакодневици учине се архаичним након пет векова, али није тешко увидети да дотичу саму срж појава. Тако разматрање о моди до танчина приказује обрасце понашања оних којима праћење моде постаје водећа идеја. Да би у овоме успео, аутор заузима положај посматрача измештеног из света, који са једне непомичне тачке прати пролазност феномена. Када се одагна опсена, бива разоткривена гола страст, која шиба и предводи вољу.

(42) Ако ли се предају уживањима, читав им је живот ручак и ужина, и врт и наклапање, и дан је леп; и ако ли светкује, посао од страсти невероватна лудост и лудорија постаје, јер данас једна хаљина, а сутра друга, и свако весеље за себе; што данас чине сутра рашчињавају, и све што виде, пожеле. А лудост им још и даље иде, јер учитељице и изумитељке нових ствари и одеће постају, и из све снаге се упињу да на видело изнесу оно што никад виђено није било. 

(43) И лудило нараста, и више им се не свиђа лепо и раскошно, већ само скупо и драгоцено, и тканина мора да дође не знам одакле, и брокат да буде најбољи, и јантар на рукавици и торбици, и чак на обући која мора да сија од злата, као врпце у коси, и плашт мора да буде са више веза од сукње, и све ново, и све модерно, и све сачињено јуче да би се обукло данас и одбацило сутра. И као дивљи коњи кад узде олабаве, што више јуре то као да без главе хитају, и као камен што пада што се више спушта то бржи бива, тако се и жеђ у њима појачава што више пију, и лудило и безумље почетак су новог већег, и што више троше више им се свиђа трошити.

Дубок је и следећи увид, који се наизглед описује негдашње васпитавање:

(246) Мајке, забринуте за добробит својих кћери, забрањују им да разговарају с неким другим женама, а не забрањују им стихове и песмице лаког садржаја који с њима разговарају сваког часа, и оне се од њих не чувају, него их чак уче и певају, те их песме привлаче и трајно убеђују, и уливајући им свој отров у груди, мало-помало их заразе и униште.

Иза ове сцене наилазимо на мисао да нас мењају нарочито они утицаји на чије деловање не обраћамо пажњу, јер их не препознајемо као битне. Заборављено је олако да речи које се чују, прочитају, а камо ли понове, преобликују свест.

Користећи ово разматрање направимо искорак од дела, и подсетимо се проблема замене ћирилице латиницом који данас постоји у српском језику. Књиге, писани и електронски медији, као и истакнути називи фирми, све чешће нису исписани на ћирилици. Чак и у центру престоног града из помодности, или подражавања, као шиљци копаља освајачких хорди ковитлају се вршци латиничних слова... Писање (чак и читање) на латиничном писму није безазлено, већ води нужном преображају, и сваког од нас појединачно, и нас свеукупно. Да бисмо постали други, треба прво да напустимо своје биће, да се обезличимо. То, заправо, прво значи нестанак нас који јесмо. Људско биће и по инстинкту и по божанској искри тежи да јесте. У тој борби за себе, пажња је прва брана којом се угроженост препознаје, а битно и мање битно раздвајају да би се истини погледало у очи.

На крају, вратимо се „Мислима и размишљањима“. Обзиром на период протекао од настанка списа фра Луиса из Леона до превода овог избора, није лако поверовати да ће у догледно време неко од његових целовитих дела бити објављено на српском језику. То нека буде додатни подстрек да се прочита ова кратка и надахњујућа књига.

Милан Кашанин – Погледи и мисли

Есеји сакупљени у овој књизи настајали су од двадесетих до седамдесетих година ХХ века. Одликује их стилска уједначеност, увек су интригантни, никада сувопарни. По теми, везани су за сликарство, архитектуру и вајарство (прва целина), књижевност (друга), док се трећа целина састоји из цртица („мисли“) о уметности и уметницима. Описују дела домаћих и иностраних стваралаца у периоду од средњег до друге половине ХХ века.

Премда је у питању изузетно значајна личност српске културе, Кашанин није помињан у школском систему (важи ли то и даље?). Разлози су били политичке природе – био је близак пријатељ и управник музеја кнеза Павла, и на тој функцији остао је до краја другог светског рата. Тек недавно широка публика могла је на РТС-у да види ТВ емисију о његовом животу, толико садржајном да је имала више наставака.

У овом делу посебно се велича српска средњевековна прошлост – али не она коју налазимо у народној поезији, већ она високе културе, са фресака, из записа и палата средњовековних. Србија велелепног Раса подсећа га на Тоскану по уметничком замаху, прожету православном уметношћу, најдуховнијом познатом у историји света. Уметничка дела из тог раздобља имају негдашњу пуноћу само уколико се понови начин на који су некада била доживљавана - фреске, на пример, треба посматрати у цркви уз православно појање. Стару српску књижевност смо занемарили као и језик на коме је писана. Српскословенски је језик необичне мелодичности, и језик сакрални, у коме су сачуване наше речи за философске појмове чије позајмљенице данас користимо.

Приказане су и оне наше стране којих не бисмо смели да поносимо, па тако указује и на унижавања сопствене историје, а занимљиво је да је један од наведених примера – опијање пре битке на Марици, аутор препознао као заблуду коју је протурио Јиречек, а која је вероватно и данас у школским лекцијама. Истакнуте су и мањкавости нашег народа и његове елите као драма коју чине „мале могућности, а велике потребе и хтења“.

Актуелна су и запажања о животу Срба под „цивилизаторима“, Турском и Аустроугарском. Како нам каже аутор, истина је, могао је Србин да постане и турски велики везир, али – требало је прво да се потурчи, а затим да не ради на обнови српског, већ турског царства. И, заиста, могао је Србин да буде генерал у аустроугарској војсци, али борећи се против свог народа и против свих који су се борили за слободу народа српског.

Веран традиционалним вредностима, у Европи модерног доба аутор препознаје преобликовање (и) уметничких стремљења, превасходно подстакнуто масама приучених. С једне стране, требају таквом свету критичари, који му објашњавају дела, а с друге, појединци у таквом свету постају заинтересовани да и сами стварају. Чине то без потребних умећа, опонашајући писање, компоновање, сликање... То су дела „аматера“, и већ их је за ауторова живота било све више и више. Захваљујући интернету, данас она преовлађују у свим областима стваралаштва. Настала од било кога, било каквог садржаја, ничим спутана, јавно су доступна. Било би занимљиво ово даље истраживатити у савременом добу, можда почевши од књиге Ендрју Кина „Култ аматера – како данашњи интернет убија нашу културу“ (Andrew Keen „Cult of the Amateur – How today’s internet is killing our culture“)

Сусрет са овом књигом открива ставове већ одомаћене у српској култури, премда се то не би очекивало код аутора који је добар део живота био скрајнут. Тумачење ове чињенице можда би могло да буде на трагу Кавафијевог записа у коме се саветује да човек увек сведочи оно у шта верује, нарочито када не може то да оствари. Уколико се не нађе неко ко би могао да му помогне, лако може да се деси да ће глас ширити даље, све док се не нађе неко ко ће бити кадар да нешто учини. По свему судећи управо тако мисли које су требало да остану слабо познате рашириле су се, преко посвећеника и зналаца, да би прожеле нашу културу – оне о српској средњевековној књижевности, језику, вредновању писаца, песника, сликара...

Налик на високо образованог средњовековног племића, којима се толико дивио, Кашанин радо говори о својим знањима и погледима и у овој књизи казује нам да, поносни на своју традицију и ојачани њеним изучавањем, сами витешки и без страха треба да хрлимо пред изазове који нас очекују. Читајмо Кашанина!

Резолуција о Јасеновцу

Док домаћи политичари покушавају да буду политички коректни чак и по питању места истребљења Срба, РАС успева да се након Њујорка и у Вашингтону обележава сећање на жртве логора смрти у Јасеновцу:

Градско веће Вашингтона је 5. маја 2009. Донело резолуцију којом се 22. април проглашава за Дан Јасеновца у Главном граду нације. Међународна српска организација – РАС је припремила предлог резолуције, а саму резолуцију је подржао Председавајући Градског већа. Резолуција је донета са циљем да Дан Јасеновца служи за образовање грађана Вашингтона о истребљењу које је спроведено у том логору смрти током Другог светског рата.

”Овом резолуцијом се показује да грађани главног града Америке, у коме се налази централни Музеј Холокауста, одају пошту невиним жртвама усташког режима, да њихове муке и смрт неће бити заборављене, умањене и ревидиране, и да ће се одржати сећање и на починиоце тих злочина да би се сваки покушај понављања таквих страхота одмах препознао и спречио.” – рекао је Вишеслав Симић, директор РАС-а.

Скенирана резолуција налази се на сајту РАС-а, а љубазношћу г. Вишеслава Симића ево текста резолуције на српском језику:

Градско веће Области Колумбија

Резолуција у сврху одавања признања и поште мучеништву и јунаштву заточеницима логора смрти Јасеновац, Јеврејима, Ромима и Србима, који су се 22. априла 1945. побунили и покушали да избегну потпуну планирану ликвидацију логораша од стране хрватских нациста, усташа.

Обзиром да је Јасеновац био највећи концентрациони логор за истребљење у такозваној Независној држави Хрватској током Другог светског рата, и да је био логор у којем су чак и немачки нацисти доживљавали шок због суровости и неизмерности истребљења људских бића у њему – људских бића која нису задовољавала услове прописане Законом о националној и верској чистоћи те стравичне марионетске државе;

Обзиром да су од усташа истребљени готово сви припадници јеврејског и ромског народа, и више од трећине српског, који су се затекли у границама нацистичке Хрватске (Центар Симон Визентал је проценио жртве на 30,000 Јевреја, 28,000 Рома и више од 600,000 Срба), и узимајући у обзир да је управо у Јасеновцу извршен покољ највећег броја тих жртава на најужаснији и најнељудскији начин;

Обзиром да је Независна држава Хрватска била једина земља у Другом светском рату која је имала посебан концентрациони логор за децу, у старом дворцу грофова Ердедија у Јастребарском, и да је само у Јасеновцу од усташа побијено 19,544-воро деце, припадника непожељних националних и верских мањина, а чији је идентитет касније документован;

Обзиром да је концентрациони логор смрти Јасеновац у своје жице примио прве Јевреје, Роме и Србе већ 21. Августа 1941, и да је сво време рата у Европи наставио да усмрћује те народе, све док се неколико стотина последњих преживелих мушкараца није побунило и покушало да побегне 22. априла 1945, и да је Југословенска армија ушла у празан и мукао логор 2. маја 1945, затекавши само усташе стражаре у њему;

Обзиром да нам храброст и жртва логораша и данас служе као вредан наук да, иако је само мало више од 100 логораша доживело слободу и могућност да сведочи о зверствима хрватске власти, и да нас њихова побуна и инстиктивна борба за опстанак опомињу да људски дух не може бити сломљен и да нељудски злочини не могу бити скривени;

Обзиром да одајемо почаст одлуци јасеновачких логораша да емигрирају у Сједињене Америчке Државе и да овде дају свој допринос развоју и унапређењу ове земље својим радом и искуством, и да, као грађани ове земље уживају у њеним слободама и благодетима, и не желећи да дозволимо да се запостави или избрише сећање на те америчке грађане и на њихове потомке, земљаке и браћу по вери;

Одлучујемо да се вољом Градског већа Области Колумбија ова Резолуција из 2009. у будуће наводи под именом ”Дан помена Јасеновца у главном граду нације.”

Градско веће Области Колумбија одаје пошту мучеништву и јунаштву Јевреја, Рома и Срба, логораша концентрационог логора смрти Јасеновца.

Негативна представа стварности у српској култури

Негативна представа стварности у српској култури с краја двадесетог и почетка двадесет првог века постаје преовлађујући образац. Овај текст покушава да препозна облике испољавања, да открије разлоге њене доминанације, као и последице по оне који је стварају или уживају њене плодове. На крају, предложено је како се односити према оваквим делима, и указано је на могуће коришћење постојећег стања као одскочне даске за преображај.

Препознавање

У српској култури постоји снажна тежња ка негативном представљању стварности. Да би је снажније истакли, аутори приказују настраности, с подсмехом се односе према доброти и племенитости, установљују праву естетика зла. Нарочито је приметна у српском филму, као малобројној творевини (нпр. огавни Милош Бранковић), позоришту (нпр. драме Биљане Србљановић), као и књижевности (нпр. дела Марка Видојковића). Присутна је и у медијима кроз специјализацију појединих аутора за овакав угао посматрања (нпр. напори Петра Луковића).

Разлози

Инфантилно у ауторима може бити оправдање за испољавање овог обрасца у раној младости, али то што најчешће нису у њој указује да га заступају разумно и свесно.

Разлози за ово могу се наћи у контракултурном обрасцу, испољеном у различитим алтернативним покретима на Западу, који поставља морбидност и бизарност за мерило вредности. У време социјалистичке земље у којој смо живели, овакви покрети имали су посебну привлачност, као облик другости која је уз то била наизглед забрањена. Непотребно је говорити да су у културама из којих су пресликане ове тенденције оне остале у гету слободе избора маргиналних група.

Награђивање оваквих тенденција од стране иностраних жирија додатно их оснажује. С једне стране, несвесни презир цивилизованог Запада према вредностима српског друштва бива освешћен кроз оваква дела. С друге стране, сами аутори их тумаче као истинске вредности, чиме доприносе на снази свог будућег става. Дакле, ствара се позитивна повратна спрега, додатно појачана злом намером представљеном као облик помоћи тих цивилизованих земаља алтернативним облицима уметности у Србији.

Премда погурана споља, свакако да кривица за ниподоштавајући однос према сопственој земљи и народу лежи на онима који је испољавају. Утолико боље, ионако људи могу да мењају само оно што од зависи од њихове воље.

Последице

Домети негативне представе стварности видљиви су по већ њеним естетским резултатима – у књижевности језик постане ружан – изабране речи, конструкција реченица.

Испољавање ове представе може се препознати и као љубав према греху, а презир према грешнику. Њом се на нивоу појединачне личности унижава стваралац, као и онај ко ужива плодове таквог стваралаштва. У питању је драматично снижавање људског у човеку буђењем негативних осећања. Посебно лоше је уколико дође до усвајања оваквог обрасца мишљења, јер тиме онај који га је преузео није у стању некакве апатије, већ стању пропагирања зла.

Предлог

Однос према овим творевинама треба да је једноставан – избегавање! Зашто да не – и занемаривање! Беспотребан је чак и труд њиховог вредновања, јер тражи буђење негативне енергије приликом тумачења. Свако њено испољавање представља победу зла, освету онога што треба да буде побеђено.

Корак даље

Пир зла који покушава да буде представљан као српска култура захтева труд једног преображеног стварања, али и пружа могућност за лако препознавање истинских вредности.

Пре свега – човек је боголик. У овом свету свака личност заслужује љубав, јер је центар васељене. Вредности које је овај народ испољио, кренимо само од јунаштва и чојства, није тешко препознавати у српској историји и стварности. Све то као облик успињања на духовној вертикали уздигнутој на стварносној хоризонтали.

Путоказа ка узвисујућем има већ у делима савременика која су нам лако доступна, и која треба ослушкивати и немилице хвалити, на пример песме радости и светлости Војислава Карановића, лепотом разоткривајуће есеје Бојана Јовановића и још многе друге.

Споменик војводи Стевану Синђелићу у Нишу

Светислав Басара – Фама о бициклистима

Фама из наслова пратила је и саму књигу. Истицана је као најзначајније Басарино дело, а постмодерни поступак приповедања био је разлог полемика и поларизација, што је аутора лансирало као „истакнутог представника“ једне генерације писаца. Значај књиге за судбину аутора је неспоран, али ту негде се и завршава.

У роману се испредa прича о тајном друштву „Еванђеоских бициклиста ружиног крста“, описују завере, откривају скривене поруке... Иза обећавајућег садржаја крије се претенциозно и недуховито подсмевање, повремено чак и мучно за читање. Смењују се писма, текстови и листићи са записима, који откривају историју и садашње делатности друштва. Интерес код читаоца треба да пробуде трикови – тако се мешају стварни и измишљени јунаци, па су ликови у роману и Сигмунд Фројд и Шерлок Холмс, а ту је и писмо намењено ауторовом пријатељу Бранку Кукићу. Данас се језовитим чини део у коме се исмева идеја распада Југославије, уз напомену да је књига написана пре 1988. године (да ли су Словенци само слатко смејали, или су и „помогли“ аутору да дође до ових спознаја?). Списак имена „еванђеоских бициклиста, група југоисток“ с краја књиге, у коме су наведени ауторови познаници, историјска имена, личности из књиге, највероватније и непостојеће личности, пример је угађања сопственој таштини. Тај стални подсмех свему о чему је писано за резултат има да ништа у овом роману не може, и не сме, да се схвати за озбиљно.

Посебан значај у делу имају претензије на тајна знања. Њихове домете може да покаже поређење ауторових умећа са онима које испољава један књижевни јунак – Шекспиров Просперо. У „Бури“, Просперо с опрезом призива силе и елементе. Поштује их, на добро користи, и на крају враћа оно чиме се послужио. Када би се аутор романа нашао на његовом месту, оспоравао би њихово постојање, камо ли њихову моћ. Призвао би их исмевања ради, не разумејући да је на тај начин призвао не горње – већ доње силе...

На основу написаног јасно је да овај роман неће добити препоруку.