Коља Мићевић - Осам Влашића француског симболизма

Маларме
Верлен
Корбијер
Рембо
Лотреамон
Кро
Нуво
Лафорг





Коља Мићевић дарује нам, у славу поезије, 500 страница књиге сачињене од прозе и стихова. Исписао је биографске податке о осморици симболистичких песника, тумачио њихова дела, нашле су се ту и маштарије о њима. Како сам записује: „У овој књизи следим реку судбина (неколицине) песника и покушавам да уђем у „одаје тајне“, тј. што више у бит њихових стихова.“

У прочитавању (радо употребљаван глагол у књизи) животних прича песника, откривају се оне искрице посебности које указују како су промишљали свет. Увек у наговештајима, никада у разоткривањима, писано је и о њиховим емотивним животима. Овим поступком осветљени су ти чудновати ликови једног протеклог времена, и то баш нама који смо под свакодневним ударом обесплемењујућих садржаја.

Цитати, пренети из есеја и писама песника, резултат су исцрпног трагања и умешног избора. Тако, читамо да Лафорг сања о поезији која „није ништа друго до крајичци сањарије без наставка“. Исидор Дикас – Лотреамон даје кључ својих Малдорорових певања: „Опевао сам зло... у тој сублималној књижевности која опева очајање како би дотукла читаоца, и навела га да тражи доброту као лек“. У књизи је и сонет „Златни стихови“ Жерара де Нервала у коме – премда му не припада – овим стихом слути срж корена из којег је настао и путању развоја симболистичког покрета:
„И у мрачном бићу почива Бог скривен“

Тумачења су сасвим лична. Сме ли другачије поезија и да се тумачи!? Песме су често и на француском и у преводу, што омогућава једноставно препознавање рима и објашњење поетског поступка, као и скривених значења запретених у језику оригинала. Ова поређења откривају и мукотрпни преводилачки поступак којим стихове твори исти број слогова и стварају се риме речима сличне симболике. Навођењем сличности са српским песницима шири се тумачење и наше поезије.

Сасвим су убедљиве и промишљене, рекао бих проживљене, те стога дубоко личне маштарије које су нам у књизи подарене. Некада кратке, некада дуже цртице, исписане у прози или стиху, треба да наговесте смисао догађаја из живота песника. Други пут, то су покушаји да се кроз тајновито, најчешће астролошко, тумаче њихове личности и њихови стихови. Шта је све аутору овог дела дозвољено, и куда све успева да прошири значење поезије... Песнички поступак није само објаснио, већ и применио, па су се у књизи нашле и симболистичке песме које је сам написао! Као пример узорног поступка симболиста, у једној од њих императиви глагола постају аористи, као путоказ да се наслути оно што измиче...

Књига је ово разиграног духа, а где има Духа има и духовитости! Тако је пренета и анегдота о песнику Шарлу Кроу, творцу првог уређаја за снимање и репродуковање звука (палеофон), у којој се читаоцу открива прва реч која је имала част да буде њиме овековечена, али не и исписана у тексту који читате (одзвања ли она као песничка доскочица или одраз духа – и нашег – времена?).

У упознавању са јунацима овог дела постоји упоришна тачка, тачка на коју се цело дело ослања и опстаје: Коља истински воли свакога од песника о којима пише, њих ексцентрике, њих необичних карактера, али пре свега – њих ствараоце.

По теми неуобичајена за српску културу, ова књига појавила се у доба када је срамота признати да су за њено писање требале деценије, доба у коме није пристојно говорити о лирици, када чак ни престоничке библиотеке не откупљују књиге поезије... Да бисте је узели у руке, можда је потребно да Вам је битно неко од имена с насловне стране, да познајете француски толико да вас не исцрпљују понекад и непреведени стихови, да смете да дозволите себи препуштање чаролији искорака...

Баш као и тумачења о којима је писано, сам завршетак овог текста сасвим је личан: пристојност налаже да се на крају само захвалим аутору овог дела, али усуђујем се и да упитам – Коља, чиме смо заслужили ову књигу?