Милан Кашанин – Погледи и мисли

Есеји сакупљени у овој књизи настајали су од двадесетих до седамдесетих година ХХ века. Одликује их стилска уједначеност, увек су интригантни, никада сувопарни. По теми, везани су за сликарство, архитектуру и вајарство (прва целина), књижевност (друга), док се трећа целина састоји из цртица („мисли“) о уметности и уметницима. Описују дела домаћих и иностраних стваралаца у периоду од средњег до друге половине ХХ века.

Премда је у питању изузетно значајна личност српске културе, Кашанин није помињан у школском систему (важи ли то и даље?). Разлози су били политичке природе – био је близак пријатељ и управник музеја кнеза Павла, и на тој функцији остао је до краја другог светског рата. Тек недавно широка публика могла је на РТС-у да види ТВ емисију о његовом животу, толико садржајном да је имала више наставака.

У овом делу посебно се велича српска средњевековна прошлост – али не она коју налазимо у народној поезији, већ она високе културе, са фресака, из записа и палата средњовековних. Србија велелепног Раса подсећа га на Тоскану по уметничком замаху, прожету православном уметношћу, најдуховнијом познатом у историји света. Уметничка дела из тог раздобља имају негдашњу пуноћу само уколико се понови начин на који су некада била доживљавана - фреске, на пример, треба посматрати у цркви уз православно појање. Стару српску књижевност смо занемарили као и језик на коме је писана. Српскословенски је језик необичне мелодичности, и језик сакрални, у коме су сачуване наше речи за философске појмове чије позајмљенице данас користимо.

Приказане су и оне наше стране којих не бисмо смели да поносимо, па тако указује и на унижавања сопствене историје, а занимљиво је да је један од наведених примера – опијање пре битке на Марици, аутор препознао као заблуду коју је протурио Јиречек, а која је вероватно и данас у школским лекцијама. Истакнуте су и мањкавости нашег народа и његове елите као драма коју чине „мале могућности, а велике потребе и хтења“.

Актуелна су и запажања о животу Срба под „цивилизаторима“, Турском и Аустроугарском. Како нам каже аутор, истина је, могао је Србин да постане и турски велики везир, али – требало је прво да се потурчи, а затим да не ради на обнови српског, већ турског царства. И, заиста, могао је Србин да буде генерал у аустроугарској војсци, али борећи се против свог народа и против свих који су се борили за слободу народа српског.

Веран традиционалним вредностима, у Европи модерног доба аутор препознаје преобликовање (и) уметничких стремљења, превасходно подстакнуто масама приучених. С једне стране, требају таквом свету критичари, који му објашњавају дела, а с друге, појединци у таквом свету постају заинтересовани да и сами стварају. Чине то без потребних умећа, опонашајући писање, компоновање, сликање... То су дела „аматера“, и већ их је за ауторова живота било све више и више. Захваљујући интернету, данас она преовлађују у свим областима стваралаштва. Настала од било кога, било каквог садржаја, ничим спутана, јавно су доступна. Било би занимљиво ово даље истраживатити у савременом добу, можда почевши од књиге Ендрју Кина „Култ аматера – како данашњи интернет убија нашу културу“ (Andrew Keen „Cult of the Amateur – How today’s internet is killing our culture“)

Сусрет са овом књигом открива ставове већ одомаћене у српској култури, премда се то не би очекивало код аутора који је добар део живота био скрајнут. Тумачење ове чињенице можда би могло да буде на трагу Кавафијевог записа у коме се саветује да човек увек сведочи оно у шта верује, нарочито када не може то да оствари. Уколико се не нађе неко ко би могао да му помогне, лако може да се деси да ће глас ширити даље, све док се не нађе неко ко ће бити кадар да нешто учини. По свему судећи управо тако мисли које су требало да остану слабо познате рашириле су се, преко посвећеника и зналаца, да би прожеле нашу културу – оне о српској средњевековној књижевности, језику, вредновању писаца, песника, сликара...

Налик на високо образованог средњовековног племића, којима се толико дивио, Кашанин радо говори о својим знањима и погледима и у овој књизи казује нам да, поносни на своју традицију и ојачани њеним изучавањем, сами витешки и без страха треба да хрлимо пред изазове који нас очекују. Читајмо Кашанина!