Никола Маловић - Лутајући Бокељ

Роман „Лутајући Бокељ“ може да се представи на најмање три различита нивоа.

Први је књижевни. Једног будућег лета у Бококоторском заливу, крцатом туристима, радијски водитељ – Нико – трага за својом женом. Поређење са Одисејом вероватно би изнашло аналогије између два дела, почев од имена главног јунака, до редоследа дешавања. Путања коју Нико прелази по Котору толико исцрпно је описана да подсећа на Бењамина у „берлинском детињству“ Можда би упорни трагалац могао – као код Бењамина – и у њој да пронађе неки дубљи смисао. Језик романа опонаша говор у Боки Которској – препун локализама који су махом туђице, али освежен старим речима (на пример, често коришћена „вешт“ –справа, чије тумачење писац посебно лепо описује). Нарочито при крају, приповедање постаје солилоквиј, изгледа једино писцу разумљив. Овај роман као књижевно дело вероватно може бити занимљив за теоретичаре књижевности, али њихова открића тешко да би довела читаоце до усхићења.

Други је ниво промишљања стварности. Током својих путешествија по Боки Нико дели са читаоцем спознаје о неком будућем, а већ нашем свету. У њему, глобализацију представља као искоришћену могућност да неки људи издалека покупују земљу мештана, препродају је скупље, па још скупље, и да је мештани више никада и ни под којим условима не могу опет имати. Не малу тежину по средину у којој је настала има већ прва реченица романа, у којој писац разјашњава да је језик на коме пише српски. Немилосрдни су и његови описи парарелигијске творевине којој даје име монтенаурска црква успешно прилагођене једино глобализацији и туристичкој светковини, а чија је очита тежња да једном постане огранак римокатоличке цркве. Здрав разум, и раније својствен црногорским племенима, кроз пишчеве речи показује да са тог древног извора још доста вредног може да се очекује.

Коначно, трећи ниво је боготражитељски. Нико се грчи, копрца... Његова је Бока место убијене наде, пакао на месту земаљског раја. Нико сурово процењује, спрда се, тешког је карактера. Он се не преиспитује, већ „само“ живи са свим ограничењима које му свет и свест намећу. Па ипак, толико се бори да изнађе Бога, он тако жуди за њим, а тражи га и међу зидинама, и у природи, и међу разним људима – паганима, особењацима, јуродивима, будућим светитељима... Он пада, али се усправља, не налази, али одустајање није могућност. Највеће врлине ове књиге су у тој страшној борби без предаје, у којој је унапред немогуће победити, у животу чији наметани спољни облик је тоталитарни хедонизам – свим средствима наметан, али и масовно прихваћен. Не сме се никада заборавити – највећи тренутак без наде, Голгота, претходио је Васкрсењу пре две хиљаде година. Зато ће несумњиво и искрени Ников труд, наизглед безнадежан, нужно довести до нове наде. Управо то и представља оно узвишено и највредније у овом делу.

О Васкрсу 2008. године