Читање

15.1.09

Негативна представа стварности у српској култури

Негативна представа стварности у српској култури с краја двадесетог и почетка двадесет првог века постаје преовлађујући образац. Овај текст покушава да препозна облике испољавања, да открије разлоге њене доминанације, као и последице по оне који је стварају или уживају њене плодове. На крају, предложено је како се односити према оваквим делима, и указано је на могуће коришћење постојећег стања као одскочне даске за преображај.

Препознавање

У српској култури постоји снажна тежња ка негативном представљању стварности. Да би је снажније истакли, аутори приказују настраности, с подсмехом се односе према доброти и племенитости, установљују праву естетика зла. Нарочито је приметна у српском филму, као малобројној творевини (нпр. огавни Милош Бранковић), позоришту (нпр. драме Биљане Србљановић), као и књижевности (нпр. дела Марка Видојковића). Присутна је и у медијима кроз специјализацију појединих аутора за овакав угао посматрања (нпр. напори Петра Луковића).

Разлози

Инфантилно у ауторима може бити оправдање за испољавање овог обрасца у раној младости, али то што најчешће нису у њој указује да га заступају разумно и свесно.

Разлози за ово могу се наћи у контракултурном обрасцу, испољеном у различитим алтернативним покретима на Западу, који поставља морбидност и бизарност за мерило вредности. У време социјалистичке земље у којој смо живели, овакви покрети имали су посебну привлачност, као облик другости која је уз то била наизглед забрањена. Непотребно је говорити да су у културама из којих су пресликане ове тенденције оне остале у гету слободе избора маргиналних група.

Награђивање оваквих тенденција од стране иностраних жирија додатно их оснажује. С једне стране, несвесни презир цивилизованог Запада према вредностима српског друштва бива освешћен кроз оваква дела. С друге стране, сами аутори их тумаче као истинске вредности, чиме доприносе на снази свог будућег става. Дакле, ствара се позитивна повратна спрега, додатно појачана злом намером представљеном као облик помоћи тих цивилизованих земаља алтернативним облицима уметности у Србији.

Премда погурана споља, свакако да кривица за ниподоштавајући однос према сопственој земљи и народу лежи на онима који је испољавају. Утолико боље, ионако људи могу да мењају само оно што од зависи од њихове воље.

Последице

Домети негативне представе стварности видљиви су по већ њеним естетским резултатима – у књижевности језик постане ружан – изабране речи, конструкција реченица.

Испољавање ове представе може се препознати и као љубав према греху, а презир према грешнику. Њом се на нивоу појединачне личности унижава стваралац, као и онај ко ужива плодове таквог стваралаштва. У питању је драматично снижавање људског у човеку буђењем негативних осећања. Посебно лоше је уколико дође до усвајања оваквог обрасца мишљења, јер тиме онај који га је преузео није у стању некакве апатије, већ стању пропагирања зла.

Предлог

Однос према овим творевинама треба да је једноставан – избегавање! Зашто да не – и занемаривање! Беспотребан је чак и труд њиховог вредновања, јер тражи буђење негативне енергије приликом тумачења. Свако њено испољавање представља победу зла, освету онога што треба да буде побеђено.

Корак даље

Пир зла који покушава да буде представљан као српска култура захтева труд једног преображеног стварања, али и пружа могућност за лако препознавање истинских вредности.

Пре свега – човек је боголик. У овом свету свака личност заслужује љубав, јер је центар васељене. Вредности које је овај народ испољио, кренимо само од јунаштва и чојства, није тешко препознавати у српској историји и стварности. Све то као облик успињања на духовној вертикали уздигнутој на стварносној хоризонтали.

Путоказа ка узвисујућем има већ у делима савременика која су нам лако доступна, и која треба ослушкивати и немилице хвалити, на пример песме радости и светлости Војислава Карановића, лепотом разоткривајуће есеје Бојана Јовановића и још многе друге.



Споменик војводи Стевану Синђелићу у Нишу

Labels: , , ,

1 Comments:

  • Ovde možemo pomenuti reči Karađoza u Prokletoj Avliji: NIKO NIJE NEVIN!

    I ako svi “nismo”, a želeli bi da “jesmo”, onda se ne zabavljajmo razmišljanjem da li onaj pored nas “jeste” ili “nije”, nego se potrudimo da “jesmo”, jer ako “nismo”, čemu rasprava da li drugi “jeste”, a ako “jesmo” onda nam neće pasti na pamet da pomislimo da onaj drugi “nije”.

    By Blogger Mirko, at 11:15  

Post a Comment

<< Home