Станко Церовић - Дрво живота плодови смрти

Изузетна књига есеја Станка Церовића. У њој можете прочитати о томе како се човек може посветити читању само једне књиге, и како се у томе може изналазити многоструки смисао. Можете се очарати стилски брушеним есејима у којима и сам читалац упија све сокове и мирисе црногорског приморја, посматрајући сву радост и славу живота. Као најупечатљивији, биће истакнути есеј о сусрету Марка Миљанова и Јосефа Холачека и есеј о Гаврилу Принципу. Овај први, уз текстове од аутору тако различитог - а тако сличног - Момчила Селића, могу да уврстим у најбоље о Марку Миљанову. Контраст у доживљају света, истакнут нама данас наивним а продирућим и расветљавајућим питањима која Миљанов поставља добронамерном западњаку Холачеку, служи као предложак за описивање велике промена која је настала када јуначки поглед на живот бива замењен модерним. Други есеј пренесен је у целости, као подсећање на великог јунака, славне догађаје од пре сто година и њихова данашња тумачења (преузето са сајта Књижара)

Колиба у историји

За дивно чудо, с обзиром на вријеме и друштво, сачувано је доста фотографија Гаврила Принципа и средине у којој је живио. Као што се у сунчевом зраку који је нашао пукотину у даскама и простријелио мрачну просторију види изрезак живота – са зрнцима прашине што се отимају да остану што дуже у свјетлости, стварима и људима који се губе у све тамнијим контурама што су даље од зрака, док у угловима све не нестане у мраку – тако се на овим фотографијама назире траг огромне мистерије која обавија Малољетника у чијем је знаку протекао двадесети вијек. Он је у историји оно што је Артур Рембо у поезији: метеор који се појавио мимо познатих закона о кретању небеских тијела.

Како год се то дешавало, лијепо је: у трулој цивилизацији која је похлепу претворила у циљ живота, а борбу за опстанак у једину истину о људима, и која се рушила са висина свога богатства и својих илузија, пријетећи да загуши живот на земљи, усред те буке и бијеса појавила се фигура неукротивог Малољетника што пљуцка у пожар чачкајући зубе и мирно улази у њега као да једини зна тајни смисао збивања, као да једини зна да је ријеч о нечему другом и некоме другом а не о томе што људи мисле да виде, мисле да раде, мисле да знају, а понајмање о томе чему се надају.

Ово и није херој, једва ако се откачио од мајчине сукње, али опет тешко да је било хероја који се толико ругао страху, био тако сигуран на свом путу, као да га води лично Атина за руку, који је с толико лакоће одустајао од живота, а чије је голобрадо лице тако силовито обасјало историју.

Кад је убио аустроугарског принца 1914, на Видовдан, највећи пагански празник јужних Словена, било му је двадесет година. Као малољетник није могао бити осуђен на смрт, тако да је бачен у тамницу, гдје је умро на крају рата, као најомрзнутији дјечак Европе, буквално под рушевинама Аустроугарске царевине.

Болешљив, мршав и испијен, блиједога лица, с неким необичним погледом који би дјеловао као поспан да нема у њему нечег занесеног, као уснулог, и зато непоколебивог. Стиче се утисак да се живот овога дјечака већ десио; одавно је све обављено, само богиња проноси његову опрану главу кроз непријатељске редове.

То исто се назире и на групним фотографијама, али на још чуднији начин. Постоје фотографије са другим завјереницима и младобосанцима. Гаврило међу њима није био ништа посебно. Па ипак, на тим фотографијама Гаврило Принцип привлачи поглед као неко издвојен, одабран, сјеновит. Сви други дјелују као људи у којима и око којих се нешто дешава, они су у околностима и у току збивања, психолошки и социјално, само Гаврило изгледа као залутало биће, нешто коначно, довршено и затворено, изван околности и самога себе. Може бити да је ово посљедица туберкулозе – плућни болесници, нарочито ако су млади, вуку преко лица и у понашању нешто као судбинску сјенку.

Зна се да је тај атентат пун невјероватних случајности. Аматерски организован, скоро неизводив, све је испало друкчије и више пута потпуно пропало, док принчевска поворка није набасала на Гаврила као да га је тражила кроз цијело Сарајево. И ако је од судбине, много је.

Постоје и фотографије његовог села, родитеља и родне куће.

То је најсиромашнија колиба у Европи. Све је на ивици ничега. Колиба је склепана од најбједнијег материјала, само колико да се држи, све је голо, унутра и око ње, на херцеговачком камену, љутом од самоће; није се ни стигло до идеје о украсима. Језиви притисак елемената, за оне који су у њима одрастали ништа није тако незаборавно, бљештава свјетлост и оштра сјенка, опојни мириси, љути укуси, чисти покрети и гласови, једва понека домаћа животиња у царству змија што играју по камењу. Живот је нешто кратко, чисто и несхватљиво. Остало су наслаге ђубрива.

У тој колиби је Гаврила Принципа историја пољубила у уста. Ријетки су такви људи, у њима нема ништа лично, а много је нељудског, као мјесечаре нека сила их води тајном циљу. Тешко је о њима мислити, а истовремено су незаобилазни и привлачни, као да нешто зове из њих, али немушто. Тама, тама, дубина и тајна. Ништа Гаврило није урадио у животу, чак су га из гимназије избацили, а у војску га нијесу примили. Као да су сва врата друштва затворена за њега. Онда се одједном, пред њим и само за њега, широм отвори капија која се ни за кога не отвара. Сукне у историју, два хица и готово, као испод камена змија с којом је растао. У двадесетој години у најдубљу таму тамнице, у двадесет и четвртој смрт. Па човјек помисли да ту нема ништа, само случај и несрећа, али ко, или шта, тако смишљено, тако прецизно и, изнад свега, тако прекрасно кроз њега ствара своје дјело? Случај, али у оквиру историјске нужности. Требало би имати већу душу и ширу свијест да би се разумјели људи који разбијају оквире свијести и историје.

Ех, кад бих ја могао рећи о било ком дјелићу овога свијета, најмањој мрвици реалности, тако храбро и тако јасно, то што је Гаврило Принцип рекао једним метком о европској цивилизацији! Рећи најдубљу истину о двадесетом вијеку, рећи је и одмах је главом платити, јер је досегнут максимум живота, ето, кад бих такво нешто могао, друкчије би се и писало и читало, па и живјело.

Дјечак из колибе је 1914. године био једини човјек у Европи, нешто младо и чисто, сакривено и храбро, потпуна негација цивилизације што је издала човјека и ушла са њим у рат до истребљења. Индијанац, црнац, пролетер, жена и дијете, рудар и логораш, туберкулозни анђео вођен њежном богињом што је хтјела тако да га утјеши: ево, сине мој посљедњи, гурни ову грађевину прстом, то ће ти се допасти, а отац ће ти урачунати у праведност.

Ерик Хобзбаум написао је "скраћену историју двадесетог вијека", од Првог свјетског рата до краја Хладног рата, добро уочивши да је то цјелина. Цјелина у знаку Гаврила Принципа. Кроз цио вијек ће се понављати у безброј варијаната његов јуриш на пријесто Зла. У сваком покушају да се пробије човјек кроз зидине затвора, да понижени и увријеђени дигну главу, да мисао и осјећање збришу окове рачуна и похлепе, издаје и подвале са срца и историје, у сваком покушају поново дјечак Гаврило, гладан, јектичав, го и бос, излази из мрачне колибе и жмирка на сунцу. Он је херој процеса који ће се у двадесетом вијеку звати "деколонизација".

Тако би изгледала историја "немогућег двадесетог вијека", онога који је прошао испод површине и није се десио. Вијека без свјетлости и без излаза, у којем су можда, као никад раније у историји, толике масе невиних и храбрих тражиле зрак свјетлости и остале у мраку, преварене, удављене, избрисане. Вијек личи на један сан у којем сам видио просторију у којој је све запушено и замрачено, и прозори и врата, и кључаонице и саставци између врата и довратка. Сан се, додуше, односио на мој живот, а не на вијек, али ако се ни мој живот, по угледу на друге, није појавио на свјетлости божјега дана, осим као срамотна варка, нека бар ова ноћна визија о мени послужи као метафора за нешто, или некога, што јесте. Човјек служи животу како може.

Ове колибе на граници између пећине и стамбеног простора никад нијесу заслужиле довољно пажње, ни код социолога ни код архитеката. Није једини разлог што у њима одрастају опасна дјеца вођена руком дивљих мајки, ни што су глува и нијема, па не дају довољно материјала стручњацима. Него сва фина и сложена средства која свијест израђује да би своја дјела разумјела и себи се дивила, у замковима, палатама, у умјетности и филозофским системима, сва она постају сметња пред колибом на камену која се једва разликује од камена, више као да је на њему израсла него као да ју је људска рука направила. Слијепо вјерна Ничему, чува свету тајну Ничега. Колика се љубав и вјера зачињу у тим колибама знају само жене које су као у неком дослуху са њима и њиховим тајнама. Недалеко одатле, у Црној Гори, гдје подивља природа у бијесним ријекама и поломљеним планинама, гдје нешто стално глогоће, шуми, пршти и урла а нема нигдје никога, ова приврженост голоме и чистоме Ничему постаје опојна, људи падају у заносе од невидљивих загрљаја и пољубаца; заносе који се често чују као хропац.

У овој колиби човјек живи без посредника, го пред Богом. Због те голотиње ништа се о њој не може разумјети, још мање јој се могу додати идеје него украси, ништа осим ватре, лонца на ватри и онога што се зачиње у очима око ватре. То је свијет прије лажи и јачи од лажи.

Ипак, зашто је овај задимљени ваздух у колиби, испуњен смрадом стоке што ту живи заједно са људима, толико набијен осјећањима и сјећањима?

Неко је велико благо, из тајних ризница, Гаврило Принцип просуо у свој вијек не би ли спасао људе, па и ако му није пошло за руком, нечему је служило. Ако ништа друго, Малољетникова чистота је обасјала несрећу милиона, као што је колиба, улазећи у историју, својим танким праменом дима дала нешто људско њеном лажном сјају и рушевинама. Ко је у крвавој причи са сарајевске калдрме принц, а ко атентатор? Шта је палата, а шта колиба, кад се са очију скине копрена?

Ако се суди по умножавању силе и пара, двадесети вијек је био амерички, али ако се гледа по надама и заносима људских маса, по уложеном напору и жртвама, онда је био југословенски. Југословенски је највише по снази илузија и узалудности вјере, јер двадесети вијек је, више него иједан што се памти, вијек безнађа. На његовом излазу пише: "Све је било узалудно", а на улазу је изгледа писало, судећи бар по срцима револуционара који су га обиљежили: "Све је могуће". Између оваквих реченица могу да стану страшне драме, а ако су збијене у животу једне или неколико генерација, онда сцена личи на поприште какво историја ријетко прави.

Више него у другим вјековима, у овоме се видјела илузија силе и богатства. У ту илузију је пуцао Гаврило Принцип. Срушила су се три велика царства и неколико мањих, аустроугарско, француско и енглеско, а два су се нова отимала за власт у свијету, совјетско и америчко. На изласку из вијека, на рушевинама логора и атомских бомби, остао је непобједиви каубој. Ни та слика није без тајне: у загрљају с папом. И Бог кад умре у историји, иза њега остану таштина и похлепа.

Совјетско царство је било најефемерније у историји, америчко је изашло из те борбе као највећа сила у историји; свјетско царство коме се крај није назирао. Па се и ово чудо снаге и воље, са бомбардовањем Југославије у посљедњој години вијека, претворило у илузију, трајало је колико и бестселери који су били посвећени његовој непобједивости у вјечности.

Ово ће остати мистерија: како се Југославија родила из пуцња Гаврила Принципа, зашто је морала да буде у сукобу са сваком империјом која је тежила освајању свијета и зашто је баш и само ова држава збрисана на крају Хладног рата, као једини успјех, али и гробница, евроатлантског царства? Ко се осветио костима Гаврила Принципа, баш кад је почела нова колонизација свијета?

Трећи рајх се обрушио на Југославију као ни на једну другу државу у Европи, са изузетком Совјетског Савеза, и као нигдје другдје ту му је пружан отпор од првог до посљедњег дана рата.

Разбијање совјетске империје почело је сукобом с Југославијом 1948. године; само су се југословенски револуционари супротставили Стаљину с још чистијом вјером од његове.

Само је Југославија остала независна у Европи у току Хладног рата, уклијештена између двије свјетске империје.

Чим се Њемачка ујединила, кренула је из све снаге у распарчавање Југославије и освету Србима за два свјетска рата.

И само су овдје, деведесетих година, на врхунцу моћи, Американци морали да изазову праве ратове, вишегодишње, да би разбили државу и принудили њене народе на покорност, на крају и отворено ратујући, уз мобилизацију цијелог НАТО-а.

Често су ме питали о узроцима распада Југославије. Само је један нужан и довољан. Између два царства, Југославија је била независна педесет година. Кад се једно царство распало, друго је конфисковало његове посједе. Остала је у средини аномалија, независна Југославија, још увијек у инерцији пуцња Гаврила Принципа из којег је рођена: борба против моћних сила. Узалудни бљесак понижених и увријеђених у историји. Некако се морала испеглати географска карта Европе да покаже границе америчког царства. Није могло без рата. Све остало, локалне вође и национализми, лажи и интриге, убијања и пљачке, све су то само детаљи којима се попуњава готова прича.

Често се говорило да је Југославија била крхка држава. Можда није, него необјашњиво жилава. Само се Југославија, додуше сведена на језгро српског народа, на крају вијека нашла изолована у Европској унији, опкољена са сваке стране, блокирана, као затвор и карантин, као нека дивља животиња која се не може дресирати, чак је не можете лако ни убити, него тако мора остати изолована и бити полако уморена, разним средствима и начинима. Около, цијела Унија, покорна и послушна, без ријечи протеста док се над њом ширила гвоздена мрежа НАТО-а. Можда због сувише рационалног прилаза свему, па и историји, постоји у западним империјама нека незгодна склоност ка "коначним рјешењима". Далековидо планирају: не воле да трава расте на мјесту злочина. Док ово пишем, требало би бити видовит па знати да ли ће овога пута ићи до краја, "коначног рјешења" за српски народ.

Једном сам видио евроатлантског Киклопа изблиза и од тада се заклањам иза камења и дрвећа да ме не напипа и шију ми не заврне као пилету. Има једно око а двије главе, једним устима крца лобање, другим пјева успаванке, а на гузицу се смије. Пробај да прођеш поред њега непримијећен.

Зашто Југославија?

Трајала је тачно колико велики заноси и сукоби двадесетог вијека. Само је Београд бомбардован четири пута у вијеку, од сваке велике силе достојне тога имена. У Првом рату од Аустријанаца, на почетку Другог од нациста, на крају истог рата од Американаца и Енглеза, а на крају вијека од цијелог НАТО-а. Било је мишљења да нема сврхе обнављати зграде.

Шта су та бомбардовања хтјела да униште, да докрајче, или да спријече да се појави?

Испада да су Срби најнепокорнији народ у Европи, али зашто, кад то не одговара никаквим идејама, политичким покретима, чак ни жељама? То је нешто као судбина. Или, пак, имају смисла оне теорије о тајнама географије: ту се, као, спајају континенти, тектонски поремећаји, токови историје, запад–исток, хришћанство–ислам, итд. Земља се под Србима и око њих ломи и буни, привлачи силе, и они добијају по глави. И баш кад би хтјели да се поклоне, земља се опет затресе. Могу без хљеба и воде, али не могу да се покоре. Тешко се бавити још нечим, кад сте осуђени на побуну.

Нешто је било, некад и негдје, ту иза брда, нешто сувише опасно за оне који хоће да владају људима и сувише драгоцјено за људе који хоће да остану вјерни себи, али шта – сви су заборавили. Насљеђује се генерацијама морање, морање да се отме, морање да се сачува, морање да се буде и, најљепше од свих морања – морање да се страда, до самоуништења, да би људи остали вјерни. Ова српска мистерија историје и стратегије, или балканске географије, у којој се одвијао немогући двадесети вијек, има своје скривено људско срце. Југославија је колиба Гаврила Принципа. Као он у историји, и она је међу државама малољетница. Из побуне рођена, несташна и неукротива, утучена, на крају пораза двадесетог вијека, у име империјалног реда и закона.

Кад су нацисти дошли у Сарајево 1941. године, уклонили су спомен-плочу Гаврилу Принципу на мосту који је носио његово име. Аустријски каплар, на врхунцу моћи, није заборавио изазов јектичавог Малољетника. Послије рата, плоча је поново постављена.

Кад је деведесетих година бјеснио рат у Босни, која је била срце Југославије, нове власти у новом евроатлантском протекторату опет су разбиле плочу и избрисале трагове Гаврила Принципа. Малољетнику је био подигнут споменик сасвим достојан њега: у асфалту су биле урезане његове стопе, мјесто на коме је стајао кад је пуцао у Историју. Као да није био човјек, само траг бесмртног духа. Више нема отиска његових стопала, као ни његовога имена у званичном животу народа. Сишао је у густи мрак балканске историје, гдје нека мршава лица дубоких бора једу раштан и сјећају се изгубљених битака, гдје не смију да зађу трупе ниједне империје, гдје зуји и мирише нешто опојно, прекрасно и неподношљиво, чему се не може бити вјеран осим по цијену главе, баш као Гаврило Принцип, али у чему се никад не умире. Тамо се бјежи од сваке власти овога свијета, отуд се удара на сваку власт. Тамо вас нико не може наћи. Осим народних гуслара, заиста често слијепих, чија се традиција, никад непрекинута, вуче од Хомерових времена. Слијепци пролазе беспућима и пјевају о тајном излазу из безизлаза.

Чуо сам ових дана једног европског политичара гдје каже да ће двије хиљаде и четрнаесте године, на стогодишњицу сарајевског атентата, бити организоване европске прославе, заједно са балканским народима, у првом реду Србима, да се покаже да више никад нећемо починити сличне грешке. Малољетник више не смије ући у Историју.