Драгош Калајић – Упориште

Узбудљива. надахњујућа, узвисујућа књига. Циљ подухвата којег се аутор латио је да из крхотина традиције сакупи разнородне парчиће које читаоца треба да поврате древним – како закључује – самим тим и вечитим, вредностима.

Аутор упућује поглед ка мноштву тема у овом делу. Служећи се империјалном традицијом Старог Рима проналази смисао првобитне дефиниције сада излизаног појма „хуманизам“, подсећа на древне хијерархије вредности, раскринкава психоанализу, пише о успињању на планинске врхове, не либи се ни од анализе секса нити разлога привлачности између полова, диви се самурајском кодексу... Широки замах, који слави и контемплацију и акцију.

Изненађује да је књига потпуно у духу „традиционалистичког“ вредновања написана у СФРЈ с почетка седамдесетих, чак да је објављена! И забрањена, до душе. Списак референциране литературе је импресиван, није сасвим јасно како је Калајић уопште могао да дође до ње. Анализе изнетих ставова и њихово поређење са оним из референци дали би допринос одређивању оригиналности ауторове мисли, односно њеног значаја и изван наше средине. Много упутнија делатност од бесмислених семестралних, дипломских и иних радова на друштвеним факултетима.

Аутор као да је овом књигом исписао и програм према коме ће усмеравати остатак живота. Обзиром на високо постављене циљеве, ово је достојно дивљења. Поједини изнети ставови ипак изазивају запитаности, а за два која су овде истакнута може се тражити разумевање и у младости аутора.

Пре свега, не може да се избегне преврат који је наступио у његовом потоњем поимању сопственог народа. У „Упоришту“, од безбројних имена којима се аутор диви једно једино је српско – Његошево. Беспрекорни познавалац западне традиције исписао је ову књигу, он радо цитира зен будизам, подсмева се упорно цркви. У духу мислилаца формираних као плод западне гордости, који оно што долази са истока избегавају и да погледају, па је и та исмејана црква западна, Православна као да никада није ни постојала, чак ни критике вредна није. У својим спознајама заобишао је у широком кругу и Византију, а камо ли малу Србију. Међутим, у овој књизи написано је да је „корисно само оно што је часно“. Ова максима носи клицу унутрашњег преврата, којим је животни принцип херојства замењен јунаштвом.

Самоувереност аутора уме да привуче, али и да одбије. Она се темељи на величанственом убеђењу „да је довољан само један сусређен и миран поглед ка фантазми па да она устукне“. Свакако, самоувереност се темељи и на сазнањима, до којих је аутор дошао бесомучним трагањем које за њега као да је циљ само по себи: „Највиши смисао Грала је управо трагање за Гралом. Циљ, супремни циљ трансценденције, можда је управо сама трансценденција?“ Може ли човек који је животом доказао да је био вођен овим принципима икада да занеми пред тешкоћом прегалаштва и... да одустане?

Уз најтоплију препоруку, на крају овог записа ево и реченица са самог краја овог дела, које као и цело дело подстичу на почетке:

„Историја је, уосталом, индиферентна према оним људима који настоје искључиво спасти своју кожу, јер се од такве коже, у најбољем случају, могу направити само добоши. Зато ће историја бити немилосрдна према битним проблемима нашег доба, оним проблемима који се изражавају искључиво у терминима физичке, материјалне егзистенције човека. Историја очекује нешто више од човека.“

Напомена: „Упориште“ нисам имао прилике да видим до јануара ове године, када сам купио примерак у књижари „Никола Пашић“, на истоименом београдском тргу. Речено ми је да је у продаји педесетак књига које је Калајићева кћерка пронашла у неком подруму. Да ли је остатак тиража уништен? Пре пар седмица књига се још увек могла видети у поменутој књижари.