Читање

29.12.07

Чедомир Попов – Велика Србија - стварност и мит


Истраживање историје синтагме „Велика Србија“ у овој књизи довело је до разоткривања чињеница дуго скриваних зарад опстајања Југославије. Толико добро, да сазнати за постојање чак и саме ове књиге (објављене 2007. године!) није лако - медији је успешно прећуткују. Управо зато радује појављивање три њена издања.

Пореклу синтагме о Великој Србији посвећена је посебна пажња, као и о начину на који је она постала опште позната. Прва њена помињања била су у пропаганди држава непријатељских српској (пре свега аустроугарској), док се у Србији употребљава између два светска рата, знатно касније од њеног појављивања, и то код споредних личности. На основу ових чињеница, и прегледа последица њеног коришћења по Србију и суседне земље, происходи закључак да она није била идеја о српској успостави доминације, али да је за успостављање сопствене доминације искоришћена од других народа и земаља - које су је по потреби (ис)користиле: као средство за оправдање својих напора, или као средство за изазивање грижње савести код Срба.

Дело даје богат преглед историјских докумената и пружа значајне увиде. Мучно је након његовог читања слушати Радецки марш, назван именом фелдмаршала који се истакао својим написима о затирању Србије, или не бити опрезан према хрватској држави, за коју је - знатно пре покушаја истребљења Срба средином двадесетог века – Анте Трумбић доказивао да ће нужно бити непријатељска према српској.

Оно што је нарочит допринос овог дела је што успева да омогући прозирање савремених догађаја. Упознати смо са кореном и циљем идеја које се представљају као безазлене, са њиховим досадашњим последицама, и - наједном - стварност постаје прозирна. Без обзира да ли су то тезе о економском искоришћавању због кога треба да дође до разједињења, инсистирање на осамостаљењу тек створених нација и слично.

Последњи део, посвећен садашњости и запитан пред будућности, показује колико је тешко историчару да сагради творевину у немогућности приступа свим изворима, што је нерешив задатак за савременике. Овом приликом биће издвојена само теза која се тиче будућности: српски народ, аутор богато аргументује, треба да прекине да улаже труд у опстајање југословенске идеје, коју је ионако једино он искрено прихватао и подржавао, већ треба да се окрене себи и да се усредсреди на сопствену судбину.

Другим речима, то значи да треба разрешити чвор сопственог опстанка пре било ког другог задатка. Понекад је довољно збити редове и дочекати следећу генерацију која ће, за разлику од ове, бити кадра за велика дела. Тешко да ће због тога бити избегнута поруга недостатку знања и умећа, али је изгледа за ову генерацију довољно тежак задатак да не дође до физичког краја постојања овог народа, нити да се дозволи крај његовог постојања у самозабораву.

Најтоплије препоручујем.

Labels: ,

1 Comments:

  • Ово ми се свиђа. Јел имаш на позајмицу :)

    By Blogger Mirko, at 17:51  

Post a Comment

<< Home