Царе царева помажи Цару

На данашњи празник, Петровдан, неколико речи о „оцилима“ на српским грбовима и заставама.

На грбу Социјалистичке Републике Србије долази до измене на дотадашњем симболу штита на коме је крст са оцилима. Из побуда које је најлакше повезати са жељом да се избегне помињање Бога крст око кога су некада била оцила једноставно бива уклоњен. Пошто је симбол толико очигледан, једноставно се није могло другачије. И тако, уместо тумачења симболике крста, сва пажња је усмерена на четири оцила, или како их због облика наивају, четири слова С. Из побуда које су вероватно родољубиве, шапће се како је значење ова четири слова „Само слога Србина спашава“. Слога сигурно спашава, мада се може наслутити и нечија жеља да инсистирањем на овој крилатици Срби обележе и убеде да су по својој природи несложни.

Ипак, истина није толико прозаична. Дуго прећуткивана, за писца ових редова открила се тек из отвореног писма Владике Амфилохија:
Крст са оцилима на заставама није изум ни Србије ни Црне Горе већ је православно византијско наслеђе, времена династије Комнена (11.век). Оцила уствари нису оцила него четири слова В која значе: «Василев василеон воитха васили = Царе царева помажи Цару.» Не треба изгубити из вида да су једини Црногорци у свету, тај крст са таквим оцилима носили (неки га и данас носе) на својој капи и својој глави!


Симболи јасне поруке која се преноси међу древним династичким лозама – како ово изрећи становништву Социјалистиче Републике, а да се оно не запита како то да свет није почео 1945. године? Но, уколико и постоји разумевање чина parvenu-ја (лепо их назива Берђајев), питање је зашто је требало оволико времена да протекне до овог разјашњења?

Да ли је поступак замене симбола, а затим његовог тумачења на основу непознавања истине изум социјалистичког самоуправљања, или потиче из неких пређашњих времена? Одговор тешко да је у блиској прошлости.

Уколико се историја ове земље исписује на основу полуистина то не може бити за добробит њеног народа. Лепе жеље ту не помажу, јер је у писању историје неутемељеној на чињеницама свакоме дозвољено да је прилагођава својим потребама. Када истина није мерило онда је то моћ, у последње време посебно омиљену уколико се испољава кроз мноштво. Куда је водила моћ у недавној прошлости упозорава (и) Свлачење висине, а увек се ваља сетити њеног испољавања кроз глас мноштва које узвикује „распни Га“.