Светислав Басара – Фама о бициклистима

Фама из наслова пратила је и саму књигу. Истицана је као најзначајније Басарино дело, а постмодерни поступак приповедања био је разлог полемика и поларизација, што је аутора лансирало као „истакнутог представника“ једне генерације писаца. Значај књиге за судбину аутора је неспоран, али ту негде се и завршава.

У роману се испредa прича о тајном друштву „Еванђеоских бициклиста ружиног крста“, описују завере, откривају скривене поруке... Иза обећавајућег садржаја крије се претенциозно и недуховито подсмевање, повремено чак и мучно за читање. Смењују се писма, текстови и листићи са записима, који откривају историју и садашње делатности друштва. Интерес код читаоца треба да пробуде трикови – тако се мешају стварни и измишљени јунаци, па су ликови у роману и Сигмунд Фројд и Шерлок Холмс, а ту је и писмо намењено ауторовом пријатељу Бранку Кукићу. Данас се језовитим чини део у коме се исмева идеја распада Југославије, уз напомену да је књига написана пре 1988. године (да ли су Словенци само слатко смејали, или су и „помогли“ аутору да дође до ових спознаја?). Списак имена „еванђеоских бициклиста, група југоисток“ с краја књиге, у коме су наведени ауторови познаници, историјска имена, личности из књиге, највероватније и непостојеће личности, пример је угађања сопственој таштини. Тај стални подсмех свему о чему је писано за резултат има да ништа у овом роману не може, и не сме, да се схвати за озбиљно.

Посебан значај у делу имају претензије на тајна знања. Њихове домете може да покаже поређење ауторових умећа са онима које испољава један књижевни јунак – Шекспиров Просперо. У „Бури“, Просперо с опрезом призива силе и елементе. Поштује их, на добро користи, и на крају враћа оно чиме се послужио. Када би се аутор романа нашао на његовом месту, оспоравао би њихово постојање, камо ли њихову моћ. Призвао би их исмевања ради, не разумејући да је на тај начин призвао не горње – већ доње силе...

На основу написаног јасно је да овај роман неће добити препоруку.