Александар Горски, Николај Сетницки - Смртобожје

Ови списи за свој циљ имају сједињење делатног и духовног, контемплације и акције, указујући нам на пут преображаја - и себе, и целе васељене.

Аутори под смртобожјем подразумевају учења која обоготворују смрт, односно сва она која је подразумевају за безусловну нужност. Понети учењем Николаја Фјодорова, „руског Сократа“, аутори исписују ово дело у славу усмерене општељудске активности која морално утемељење и инспирацију налази у хришћанству.

Дело Фјодорова и његових настављача поставља једноставно, а тако тешко питање – може ли човечанство, својом активношћу, да учини да не буде Страшног суда, тиме што би, уз Божију благодат, успело у чину васкрсавања свих умрлих? Баш као и код свих значајних замисли, начин њеног остварења је једноставан – живот ће се продужавати, све док се не појави генерација којој ће живот бити продужен до у вечност. Стога ће она имати довољно времена да васкрсне генерацију својих очева, па ће и једни и други радити на васкрсавању следеће генерације, и тако све док сваки човек који је икада живео не васкрсне. Овако бројно човечанство населиће планете у космосу. Да би се подухват остварио, неопходан је свеукупни труд сваког човека као плод заједничког дела. Изнад свега је важно управљање свих људских напора ка смисленом циљу, нарочито научних, а не расипање снага на баналне циљеве.

Аутори су удружили напоре приликом писања oве књиге, показујући и на тај начин своју увереност у делотворност заједничког дела. Већ на првих неколико страница са великом лакоћом, потпуно јасно, у великом замаху дају обрисе своје визије. Нема код њих небитних, малих ствари, околишања, губљења времена. Путања води до вечности, и ни од читаоца се ништа мање од тога нити не нуди, нити очекује. Недорасла и залутала је мисао двадесетог века, чак смешна, у поређењу са перспективом о којој пишу Горски и Сетницки.

Основни циљ овог дела је разоткривање смртобожја у учењима која подстичу човека на неактивност, упућујући га на мирење са судбином. Доказавши да хришћанство сачувано у Православљу јесте делатно и захтева прегор, смртобожје се описује кроз три појаве: удаљавање од важног у хришћанству, одлазак у јерес и одлазак у отпадништво.

Посебну пажњу завређује питање о смислу научног труда. Расцеп који постоји између различитих облика испољавања људског стваралаштва је неплодотворан, резултат је таштине оних који стварају (1). Ово дело оплемењује научни труд, повезује га са хришћанском мисли, мири прегаоце, који уместо у међусобној расправи треба да буду јединствени у заједничком напору. Наука (данас) ради на продужавању живота, са (не)скривеном надом да ће бити омогућен живот коме неће бити краја. Аутори ове књиге залажу се да то буде будућност свих, без изузетка, а већ дају задатак онима који је дочекају - васкрсавање очева. Друга могућност – којој сада грабимо – је да напори – уместо ка томе да то буде заједничка судбина – буду намењени (себичним) појединацима, који би били одабрани својим богатством и моћи. Уколико се овако настави даље, човечанство није успело на путу свога позвања, управо онако као што већ једном није успело када нам је дошао Христос, па је услед неделања тог човечанства у одупирању злу он морао да страда, а затим и васкрсне. Стога аутори закључују – уколико дође до апокалипсе то ће бити захваљујући нама самима, јер нисмо хтели (смели, свеједно) да учинимо оно што је потребно.

Треба похвалити превод Антонине Пантелић, која је поново учинила да се дела из библиотеке "Руски боготражитељи" читају као да су написана на српском језику. На крају књиге, у краћем тексту Анастасије Гачеве, дати су фрагменти из биографија аутора. Застрашујући су то животи – имао је СССР само прогоне и логоре као одговор на њихову мисао. Ти људи не само да су опстајали у немилосрдном окружењу, већ су имали снаге и за стварање. Управо то одређује да ови списи нису само творевина ума, већ пропламсај унутрашњег огња који сажиже уколико се не претвори у стваралачки чин.

Напомене

(1) Довољно је сетити се техничке интелигенције с краја двадесетог века у Србији која је, након дугог времена изопштавања из друштвене збиље, учинила да свет без збиље за многе постане већа збиља него она коју тумаче, и на коју утицај могу имати делатници друштвених наука. Гоњени својом таштином, премда не познајући најбоље међуљудске односе, али као меру узимајући технологију коју боље познају, и сами чине све што могу да изопште оне који су их изопштавали. Расцеп, наравно, не функционише само на овом нивоу, али ради се о томе да је потпуно игнорисан, баш као да постоји подразумевана тачка презира са које сви треба да посматрају Другог.