Миомир Петровић – Стаклена Прашина

Више не тако млади археолог из Београда, Матија стигао је на Родос. Део је тима који истражује остатке цркве за коју се очекује да открије митско место искрцавања Светог Павла, што треба да буде потврђено открићем извора испод њених темеља. Међу монасима који помажу у ископавању је и Симеон, из Србије. Он Матији исповеда разлоге због којих је дошао у манастир на Родосу, одакле се дознаје о учествовању његове сестре у ратовима деведесетих на територији бивше Југославије и догађајима који су уследили. Уколико ово делује необично, треба приметити да од романа у коме се дознаје да се у монахе иде због злостављања у породици, може и да се очекује да се исти тај монах у туђини исповеда земљаку, случајном познанику. Трећа важна особа је Елефтерија, Гркиња, византолог у коју се Матија заљубљује.

У првим поглављима романа реченице као да су на силу писане. Натегнуте, недовољно јасне, као да ни сам писац не зна шта са њима да ради. Укључивањем других ликова и читање постаје лакше.

Књига спорија и медитативнија од „Лисичјег лудила“. Паузе у приповедању испуњене су описима околине који омогућавају боље сагледавање порива Матијиних дела. Оне подстичу и да се наставак исповести која чини већи део књиге очекују с нестрпљењем. Неки мотиви из „Лисичјег лудила“ прогањају аутора и у овој књизи (чак и сам мотив лисице). И овај роман написан је у првом лицу, па се не зна да ли аутор или Матија спознаје свет на основу површних опажаја и само на основу њих доноси закључке.

Како роман одмиче туробна исповест коју главни јунак слуша све више поистовећује са својом сликом Србије, али и схвата да је његово дуготрајно одсуство из земље ипак врста бекства. Исповест коју слуша, жена коју је заволео – помало изнуђено га суочавају га са питањем о смислу. Како у овом роману један обескорењени интелектуалац, постиђен због свог порекла, суочен са другом (блиском) културом разрешава ово питање? На крају романа он, дознајемо будући отац, са радошћу слуша када га зову кир Матијас. Не може се то поредити са избором имена монаха Симеона. Код Матије је то радост одрицање од свог порекла, коначно бекство. Прибегава инстант решењу, оном које увек захтева најмање труда, баш као у свему што чини.

Егзотично острво и тренутак у коме треба да се разреши једна судбине стоје насупрот сензационалности и инстант рецептима. Књига која не успева далеко да стигне.