Јуриј Пољаков – Небо палих

Роман смештен у свет руских Nouveaux-riche поткрај двадесетог века, упоређујући га са небом грешника, односно паклом.

Роман је исписан као дијалог два путника воза, у којем се један присећа појединости из свога живота, и тражи од другог да их пренесе на папир. Први је један од нових богаташа, други писац. У причи као пут свог брзог успона наводи ситне преваре, а затим коришћење кредита које није морао да враћа. Њихов разговор препун је и описа разних форми декаденције која је, како истиче преводилац Радмила Мечанин, захватила већ прву генерацију која је стекла богатство.

Заправо, ово је роман о фаталној љубави, која се одвија у раскошном богатству, између власника фирме и његове секретарице. То је слепа, помамна љубав двоје људи, прожета кажњавањима, неверствима и међусобном зависношћу. Њихов узајамни однос је ковитлац који граби ка фаталном исходу.

Пољаков разоткрива до краја симболе које користи (управо као наслов ове књиге), али оставља могућност одгонетања поступака својих ликова управо тиме што се чује само једна страна приче. Занимљива, вредна, али не и велика књига.

Херман Хесе - Срећа

Премда већ у годинама у време док ју је писао, Хесе у овој збирци есеја истрајава у својим духовним особеностима – непоколебљиви је индивидуалиста који одбија да се повинује општеприхваћеним вредностима, али као општеприхваћену вредност сматра индивидуализам.

Ова књига као да је покушај да се пренесе след мисли који се рађа приликом испољавања среће. Осећај је тешко директно пренети, па се Хесе одлучио за тај неуобичајен поступак.

Прелепом реченицом, у изванредном преводу Јасмине Буројевић, води нас Хесе кроз духовне амбијенте који су толико заносни да даље проблематизовање испољених ставова бива мало битно. Дочарао је осећање своје екстазе, а то је више него довољно за успело дело.