Фра Луис из Леона – Мисли и размишљања

Током XVI века Филип II Хабзбург владао је Шпанијом и поносио се што над његовим краљевством „сунце никада не залази“. Осим по врхунцу моћи, тадашња шпанска држава остала је упамћена и по супротстављеним тековинама духа – с једне стране универзитетом у Саламанки, а с друге Светом инквизицијом. Животни пут Фра Луиса из Леона водио га је више пута до катедре у Саламанки, а након пада у немилост Инквизиције успео је да буде ослобођен оптужбе.

Књигу „Мисли и размишљања“ приредио је Хавијер Сан Хосе Лера као избор из прозних и поетских дела фра Луиса из Леона. У десетак тема груписано је 300 одељака који се најчешће не настављају један на други. Тежиште књиге је на ауторовом промишљању света – оног око човека, као и оног у њему. Поједине одељке као да је писао наш савременик, док у другим трага за трајно утемељеним, древним истинама. Одликује их згуснуто изражавање, а поједини увиди су такви да би одељак или два могли да послуже као окосница романескног дела. Циљ пута којим се креће мисао Фра Луиса је духовно узрастање. Богата и вредна су искуства са тог пута, исписана језиком који пре припада хришћанској древности него католичкој фразеологији.

У наставку ће бити размотрена само два од промишљања, јер разноликост интересовања представљених у овом избору захтева знатно већи простор за анализу.

Промишљања о свакодневици учине се архаичним након пет векова, али није тешко увидети да дотичу саму срж појава. Тако разматрање о моди до танчина приказује обрасце понашања оних којима праћење моде постаје водећа идеја. Да би у овоме успео, аутор заузима положај посматрача измештеног из света, који са једне непомичне тачке прати пролазност феномена. Када се одагна опсена, бива разоткривена гола страст, која шиба и предводи вољу.

(42) Ако ли се предају уживањима, читав им је живот ручак и ужина, и врт и наклапање, и дан је леп; и ако ли светкује, посао од страсти невероватна лудост и лудорија постаје, јер данас једна хаљина, а сутра друга, и свако весеље за себе; што данас чине сутра рашчињавају, и све што виде, пожеле. А лудост им још и даље иде, јер учитељице и изумитељке нових ствари и одеће постају, и из све снаге се упињу да на видело изнесу оно што никад виђено није било. 

(43) И лудило нараста, и више им се не свиђа лепо и раскошно, већ само скупо и драгоцено, и тканина мора да дође не знам одакле, и брокат да буде најбољи, и јантар на рукавици и торбици, и чак на обући која мора да сија од злата, као врпце у коси, и плашт мора да буде са више веза од сукње, и све ново, и све модерно, и све сачињено јуче да би се обукло данас и одбацило сутра. И као дивљи коњи кад узде олабаве, што више јуре то као да без главе хитају, и као камен што пада што се више спушта то бржи бива, тако се и жеђ у њима појачава што више пију, и лудило и безумље почетак су новог већег, и што више троше више им се свиђа трошити.

Дубок је и следећи увид, који се наизглед описује негдашње васпитавање:

(246) Мајке, забринуте за добробит својих кћери, забрањују им да разговарају с неким другим женама, а не забрањују им стихове и песмице лаког садржаја који с њима разговарају сваког часа, и оне се од њих не чувају, него их чак уче и певају, те их песме привлаче и трајно убеђују, и уливајући им свој отров у груди, мало-помало их заразе и униште.

Иза ове сцене наилазимо на мисао да нас мењају нарочито они утицаји на чије деловање не обраћамо пажњу, јер их не препознајемо као битне. Заборављено је олако да речи које се чују, прочитају, а камо ли понове, преобликују свест.

Користећи ово разматрање направимо искорак од дела, и подсетимо се проблема замене ћирилице латиницом који данас постоји у српском језику. Књиге, писани и електронски медији, као и истакнути називи фирми, све чешће нису исписани на ћирилици. Чак и у центру престоног града из помодности, или подражавања, као шиљци копаља освајачких хорди ковитлају се вршци латиничних слова... Писање (чак и читање) на латиничном писму није безазлено, већ води нужном преображају, и сваког од нас појединачно, и нас свеукупно. Да бисмо постали други, треба прво да напустимо своје биће, да се обезличимо. То, заправо, прво значи нестанак нас који јесмо. Људско биће и по инстинкту и по божанској искри тежи да јесте. У тој борби за себе, пажња је прва брана којом се угроженост препознаје, а битно и мање битно раздвајају да би се истини погледало у очи.

На крају, вратимо се „Мислима и размишљањима“. Обзиром на период протекао од настанка списа фра Луиса из Леона до превода овог избора, није лако поверовати да ће у догледно време неко од његових целовитих дела бити објављено на српском језику. То нека буде додатни подстрек да се прочита ова кратка и надахњујућа књига.