Вишеслав Симић – Запис Даниловог ученика и друге приче

Српске земље средњег века, и приче о више и мање знаним личностима које, као нека врста карактерологије, треба да покажу како се особине народа не мењају. Време је махом након косовске битке, као упозорење и наговештај о ономе што се може десити након битке која је била 610 година касније.

Нарочита вредност ове књиге је у употребљеним дијаграмима и фотографијама, које значајно олакшавају праћење књиге и смањују потребу за коришћењем додатне литературе. У књизи су представљена генеалошка стабла породица чији изданци су јунаци ових прича, дијаграм који приказује њихову повезаност, и пажљив избор фотографија везаних за описане личности, места и грађевине.

Упечатљива је приповест о Димитрију Кантакузину, која полази од његовог претпостављеног спасења приликом турског покоља у Новом Брду и усредсређује се управо на те тренутке који су узрок његовог преображаја. Нису само приповести о знаменитима у овој књизи – узнемирујуће звучи приповест о Српкињи, венецијанској куртизани, која заводећи српског изасланика истовремено упропаштава и његову дипломатску мисију. Издваја се последња прича, о бекству Светог Саве на Свету Гору – премда толико пута испричана, она доноси једно узбудљиво и надахнуто виђење.

Налик на случајно сачуване парчиће слике једног доба, аутор као да повремено покушава да ову књигу испише налик Медићевиим завештањима Стефана Немање, али при томе остаје без даха. Ово, као и већ поменуте тежње да буде карактерологија и упозорење ипак су превише широки захвати које аутор предузима.

Свеукупно – напор вредан да се не заобиђе, али који не могу да назовем врхунским.