Томас де Квинси - Последњи дани Имануела Канта

У овој књижици уобличени су описи Кантових познаника о његовим последњим данима. Након Кантове кратке биографије и упозоравајуће напомене аутора да су записи из којих је црпео материјал „биографски трач“, следи прича у првом лицу која ни сама није далеко од те одреднице.

Тек повремено појаве се Кантова промишљања или став. Занимљива цртица о убеђености да му је дисање кроз нос омогућило да очува здравље до позних година (претеча Бутејковом методу?). Како му се живот ближи крају, све израженије су особености старости - успоравање виспрености у мишљењу, недостатак трпљења присуства непознатих. Како време одмиче, људи којима је окружен преузимају његове свакодневне обавезе, али и надлежности над његовим животом. Услед старости ослабљен, Кант почиње да се гаси након губитка жеље за храном.

Крај великог човека у овој књижици није другачији од краја било ког другог. Уверљиво, мада не достиже ниво де Квинсијевих "исповести".

Миомир Петровић – Лисичје лудило

Роман о моралном посрнућу током деведесетих, налик је на филм пренесен у други медијум.

Главе романа наизменично описују две приче. Прва прати београдског психолога испразног живота, који почиње да налази смисао у еротским сусретима са студенткињом, за коју се открива да је проститука. Тада, њих двоје као да мењају улоге. Друга прати деду главног јунака, у периоду од његових студија у Фиренци до смрти у Норвешкој током другог светског рата. Био је фалсификатор и преварант, а јунаков отац га описује и као вукодлака. Управо давнашња дедина пошиљка прелази из ове у причу о унука, и - мада му ненамењена - довршава његово стропоштавање.

Аутор је очигледно фасциниран филмом, али на једном месту описује филм чијег редитеља погрешно наводи. Обзиром на то да се у роману до краја разјашњавају мотивација и дела јунака, грешка је вероватно ненамерна. Тек, филм са семенкама које се ноћу претварају у клонове који елиминишу људе на основу којих су настали је „Invasion of the Body Snatchers“, што Кроненеберг није режирао (већ, у једној верзији, Кауфман).

Најуспелији су описи забава на које одлази главни јунак, а које необично подсећају на ону из Кјубриковог филма „Широм затворених очију“. У питању су сусрети порнографске естетике наводних српских политичких неистомишљеника измешаних са подсветом. Главни јунак тврдоглаво себи понавља да га црнило не мења нити дотиче, мада повремено себи признаје да му се прилагођава.

У већем делу књиге покушана је да се испреде и паралелна историја у коју је уплетено и друштво „Тула“, повест о вукодлаку, као и да се београдским протестима прида езотеријски призвук. Упркос труду који је уложен у вођењу прве две повести оне ипак остају површне, а последња је само започета.

Књига која, баш као ни савремени филм, не нуди и не тражи више од конзумирања, и аутор коме се ипак може пружити још једна шанса.

(Блиц)

Повод овог записа је у једном објашњењу из заграда. У пар речи осликано је стање свести савременика, у шта се можете уверити и коришћењем овог медија.

Сваког уторка, Весна Тријић служи се заградама да би што сажетије у „Блицу“ приказала по једну нову књигу белетристике. У једној од тих заграда даје (свој?) увид о
потрошачком друштву (чији је бог новац, а филозофија менаџмент)

О новцу довољно говори запис o опсесији новцем у САД-у, с тим што би самозадовољство удаљеношћу примера који је наведен било сувишно – као и много шта друго у овом времену постаје облик ствари које долазе. Неретко, и прижељкује се да дођу, као одраз „просвећености“.

У многим текстовима менаџмент прераста у филозофију, ауторима то као да се поткрада у заносу уздизања сопственог значења. Једноставне технике које праволинијски воде до циља управљања престају да буду само предмет ових разматрања, већ добијају тумачење општих образаца по којима треба да се понашају не једино они који се затекну у описаној ситуацији, већ увек и читав људски род. На крају, стижу и до гротескних конструкција о најбољем од свих могућих доба за живот, до уздизања принципа задовољства и још којечега.

На крају овог записа уместо тражења речи које би подједнако убедљиво приказале неко другачије стање од оваквог губитка сопствености, овде је место ономе који подстиче на акцију. Као што је написао Св. Теофан Затворник: „Бори се, и нећеш пасти.“

Јован Мирић - Свлачење висине

Прилог: комплетан текст Свлачење висине на сајту издавача, по коме је књига и добила назив

Јован Мирић исписује записе о свакодневници, деведесетим годинама и не тако давној прошлости. Овом књигом, омогућио је велики ужитак читаоцима, и поставио тешко достижан задатак пред домаће ауторе.

Моралне дилеме свакодневнице у овој књизи читају се као штиво неког бестселера. Описујући промене у Србији и свету аутор налази примере који су део савременог живота – нпр. у опису промене перцепције света искористио је промену имена паса - некада Зељов, седамдесетих Џеки, а данас – Милан!?

Странице које је су исписане о деведесетим годинама представљају узорни напор да се пише о народу из кога се потиче. То није лак став, јер захтева и чојство и јунаштво. Посебно анализује подворнички став Срба који мисле да на тај начин постају „добре душе“, не увиђајући у таквом ставу своју охолост.

Повратком у не тако давну прошлост налази још убедљивије примере пречесто испољавана (српске) наивности према Ауторитету. Неки од тих записа су дубоко потресни, а писац ових редова је пред уводом прва од три записа о недоследности остао запитан – да ли је могуће да људска душа пристаје на такве обрте?

Аутор је у овој књизи усресређен, кристално јасне мисли, излажући суштину без лутања. Успева да начини симбиозу беспрекорне логике и излагања које се нетремице прати, и у које може да се урони (дословно) у свакој прилици. Држао се кратке форме у излагању, што је само плус код савременог читаоца који тешко да би смогао снаге за дуготрајније удубљивање. Записи су конципирани тако да отварају тему, нуде дилему, а онда спорије или брже осветљавају решење, које са последњим редовима понекад има и снагу откривења.

Рационално проницање у суштину ствари за аутора представља обавезу, чак и на теме за које се одвајкада каже да се о њима не расправља. Као пример, наводим убедљива цртица о укусима – диња и лубеница!? – што ма како у тексту који управо читате бизарно звучало, у овој књизи беспрекорно функционише. Можда је управо ова цртица најбољи пример ауторовог става да нема теме о којој се не може расправљати. Можда само – не уме.

Снага и лакоћа. Слављење разума. Притајена радост спознаје.

Најтоплије препоручујем.

Уводна напомена

Запис који садржи наслов а у опису садржи само три тачке представља најаву за текст који следи.