Матија Бећковић - Кад будем млађи

Лековитим смехом обрачунава се песник у овој поеми са начином мишљења који се шири и представља пожељним за нови миленијум.

Уколико се насумице прочита нека од песама из којих је поема сачињена, није тешко запитати се није ли песник сишао са ума. Пева о промени начина исхране, телесним вежбама, бризи за здравље (од одласка до зубара до рада цревне флоре), дајe упутства за обрасце понашања (на пример, о току разговора за добијање посла).

Песник нам усред тог вештог коришћења мудрости, које препознајемо из бројних рекламних кампања, скрене пажњу - све то су само испољавања окренутости себи. Без душевног и духовног, пажњом прикованом на ослушкивање рада сопственог организма. Све што је у животу потребно је бављење собом, прописано од стране ауторитета новог доба – тренера фитнеса и нутрициониста. Како сам песник вели:

„Прече су ми жлезде
И милијарде ћелија
Запослених у мом организму
Него доконе звезде
У небеској доколици“

Речник поеме обилато чине одомаћене туђице и новосковани изрази. Премда у песмама већ њиховим набрајањем ствара осећај празнине која звечи, у оној о опуштању песник се не устеже од трагања за смислом речи, без чијег познавања се употребљава. Ту и тамо, искористи и по неку страну реч (најчешће, наравно, енглеску) или име написано у оригиналу, чиме је у потпуности опонашано уобичајено, нарочито јавно изражавање.

Последња песма, и најдужа, дотиче се нове друштвене мисли Срба. У непрестаној су тежњи да напусте своју земљу, сународнике називају сељацима, поспрдни према традицији, равнодушни према светињама – чак и Светом Сави и Косову, али са нескривеноом тежњом да продуже сопствени живот, макар учинак тог продужетка било још једно пражњење црева. Није ово лепа, али јесте убојита и освешћујућа поезија.

Песник је пеому насловио, и сваку песму започео стихом „Кад будем млађи“. Наликује то поеми „Ћераћемо се још“, али изузев тог понављања наслова као првог стиха, међу њима нема пуно сличности – обе су заокружена дела. Насловни стих није само плод свеопште обузетости одржањем младости, већ је пре скован као оличење апсурда, баш као што свака од песама разобличава апсурд појавних облика „новог доба“.

Збуњеност, која је постојала након случајно изабране песме, после прочитане пеоеме постаје: да ли је то песник сишао с ума, или читалац који се смеје овим песмама, препознајући у њима своје тежње, страхове, начин говора? Прочитајте, и ви ћете се до суза насмејати!

Павле Ћосић - Лепосава

У овој књизи описана је будућност у којој ће све станице преносити вести Б92 – јер су једине објективне... И Београд у коме ће постојати улица Наташе Кандић.

До сада без изузетка, становници Србије након прве од претходне две реченице подигну обрве. Након друге на њиховом лицу затрепери осмех, па запитају где та књига може да се нађе. Још ни једанпут није било потребно поменути друге детаље из ње - „цивилизовање из ваздуха“, нови назив за Аду Циганлију - „Ада равноправних грађана“, ППГ (схватиће онај ко прочита) итд. Зачуђујуће или не, тек становници Србије као да не смеју да говоре оно што мисле, и са радошћу прихватају онога ко се усудио да наглас каже: „Цар је го!“. Тоталитарна свест? Наравно. Страх? Очигледно.

У овом духовитом роману, проистеклом из записа са ауторовог блога, Лепосава – типична омладинка будућности – и њени пријатељи праве преврат у свести Србаља, непрекидно заглупљиваних медијима, поштовањем бесмислених прописа намењених мање цивилозаваном делу човечанства и проповедањима о недостижној утопији иностранства. Аутор се беспоштедно разрачунава са стварношћу Србије, довевши постојеће облике испољавања до крајњих граница. Тако, у смеху, страх остаје негде иза, и то је највећи успех ове књиге.

Дело написано једноставним речима, естетике налик оној сервираној са Б92, што не чуди када се зна да је аутор био запослен на тој радио станици. Стога је ово дело – као ретко које – узнемирило сараднике тог медија, јер не само да је дошло од „својих“, већ је и исписано на њима разумљив и близак начин.

Налик Мирићу, и јунаци ове књиге показују да се сили може одупрети само већа сила. Сам крај књиге доноси можда и једине озбиљно написане речи, што их чини јаснијим у контрасту са остатком текста.

Књига успева да буде духовита, по некад по сваку цену. Естетика подсмеха коју користе и Б92 и Ћосић, онемућава давање високих оцена ономе што се из ње изнедри. За разлику од озбиљнијих и темељитијих – успела је да жацне, прене и ипак пружи осмех, па ће се и овај текст уз опрезну препоруку завршити лековитим ускликом: ЦАР ЈЕ ГО!